ILIJEVKA
Odbrusi mi, inače stasit, a na brzinu oronuo čovek, naslonjen na zid kod izlaza, nudeći mi jabuku… Ilijevka! Preživela je!
Na granici su me zadržavali četiri sata, a izbegao kao dete od šest godina.
U cisterni za đubre su me uvili u dva ćebeta i ubacili unutra džakče još nedozrelih ilijevki, čiji se miris uhvatio u nemilosrdni koštac sa preostalim smradom nedovoljno oprane cisterne za đubre… i beži! I upišao sam se i sve se na meni osušilo. A čuo sam toliko jauka i toliko plača, da bi se mogo onerediti i to više puta, ali nisam.
Kad smo došli do Dunava, na glavi mi je ostalo još samo malo crne kosice – ostalo posedelo! Pisalo je u Tajmsu. I u ruci sam stiskao zadnju jabuku stare ličke sorte nabrane nedozrele, onako na brzinu, neposredno pred oluju.
Na našem zgarištu, čudnim čudom nekim, još jedna „upotrebljiva“ nagorela greda. U sedamnaest sela u potezu! Koliko mi je poznato, već sam peti iz ovog kraja koji rešio da tu završi, da se „vrati“. Reko sam „Idem da pogledam, dal’ je bar neki kamen ostao na kupu“. I, evo, guram kamenice nogom naviše, onako raštrkane, ne bi li ih neka nova oluja teže raznela naokolo. Približim se svakom grmu, pomilujem ga, da se ubedim da nije možda ljudsko biće – malo ih je ovde ostalo.
Iznad ulaza preko crvenih ćiriličnih slova sad crnom latinicom napisano „Dućan“. Levo materijal, desno namirnice. Zagrabim jak konopac. Mislim: „Izdržaće sigurno.“ Gledam da uzmem još nešto, neki alat da nije previše očigledno. A i gleda me ispod oka namrgođen prodavac, novi vlasnik, reko bi da je Zagorac. Crven u licu i pripit već prepodne, valjda ljut što su mu ovako daleko dali dućan kao nagradu. Srećom, otćuta on, a ćutim i ja. Pomislim da uzmem nešto od namirnica. Ali i tu misao brzo odbacim, jer bi tek to bilo potpuno besmisleno.
„I uzmi sekiru pa se besi!“ Odbrusi inače stasit, a na brzinu oronuo čovek, naslonjen na zid kod izlaza, nudeći mi jabuku. Ilijevka! Preživela je!