VAŽNOST MORALNE ČISTOĆE
Duhovni život mnogo je viši i širi od svakog morala; ne uklapa se u sheme i formule. Ne određuje se dubinom pada, već dubinom pokajanja, ne dužinom suknje, već milošću prema ljudima.
Kada za čoveka nema razlike između morala i duhovnog života, on lako opravdava svoju mržnju i bes prema bližnjem. To se dešava zato što moralna osoba svojoj „čistoći“ daje supervrednost. Ali ako na savesti nemate takozvanih telesnih grehova, to vam i dalje ne daje za pravo da osuđujete, klevetate, ogovarate, budete osvetoljubivi, sebični, tašti, pohlepni i nezahvalni.
Vrlo često upadamo u ovu zamku, pridajući izuzetnu važnost moralnoj čistoti i opravdavajući se time za sve ostalo. Čoveka ne može spasiti devstvenost, ni telesna ni duhovna, ako je njegovo srce ispunjeno zlobom, sebičnošću, ohološću i ponosom.
Unutrašnja ravnoteža je veoma važna. Pre svega, to je razumevanje sopstvenih slabosti. Moramo da se potrudimo da izbegnemo zamku, koju toliko često postavlja đavo, pomažući nam u sticanju moralnih „vrlina“ – kako bismo tada ispunili naša srca ponosom, arogancijom, osećanjem sopstvenog značaja („Evo, postigao sam!“), a zatim nas uranjaju u mnogo veće grehe tvrdog srca i osude našeg bližnjeg, besa i taštine. Glavna stvar nije biti prvi u ovoj ili onoj vrlini, već pobediti sopstvenu sebičnost. Reći ću više, iako može zvučati čak i prkosno: ako kroz naš pad, padne i naš egoizam i važnost koju pridajemo svom „ja“, tada ćemo slaviti Gospoda za taj pad, koji u nekim slučajevima promoviše duhovno buđenje i menja pogled na put spasenja.
Moral ne spašava sam po sebi. Pokajanje, poniznost i ljubav spasavaju – ljubav prema svima, svuda, svaki dan. A ako nam nešto nedostaje za spasenje, ne očajavajmo. Neka se ovaj nedostatak pretvori u priliku za život sa skromnim i skrušenim srcem.
Poznajem visoko moralne ljude koji muče kolege i voljene svojim hirovima i neobičnostima, iako se često pričešćuju. Fizička i moralna čistoća, međutim, ne sprečava ih da iz zavisti izgrebu komšijski automobil, kleveću nadređene, premlaćuju ženu i decu.
Poznajem i manje visoko moralne ljude koji saosećaju, daju milostinju, ni o kome ne govore loše, ponizno slušaju kritike i smireno pozdravljaju svog komšiju koji ih grdi i kleveće iza leđa. Ovi ljudi se retko pričešćuju, ne podnose duge božanske službe, već krotko nose pokoru koju je nametnuo ispovednik, živeći skromno i ponizno.
Ne želim da kažem da je nedostatak morala dobar. Samo kažem da moral nije dovoljan. Duhovni život i moral nisu isto, to morate da razumete.
Duhovni život mnogo je viši i širi od svakog morala; ne uklapa se u sheme i formule. Ne određuje se dubinom pada, već dubinom pokajanja, ne dužinom suknje, već milošću prema ljudima.
Kada se u životu čoveka čistota i dobrota kombinuju sa srčanim podražavanjem Hrista, to je divno. Neka tako bude svima nama! Ali u svakom slučaju, ovo drugo mi je važnije. Iako su fariseji bili telesno čisti, Gospod ih je osudio zbog tvrdoglavosti, samopoštovanja i ponosa, dok su drugi ljudi, ne tako visoko moralni, sami sebi otkrili put ka spasenju, zahvaljujući jednostavnosti, poniznosti i pokajanju. Bilo je ljudi koji su zahvaljivali za sve: i za ono što su imali i za ono što nisu imali – i milost Božija je sišla i promenila ih, pretvarajući bludnice, zlikovce i razbojnike u duhovno devstvene svetitelje; dok mnogi visoko moralni, ispravni ljudi nisu mogli prihvatiti milost u svom srcu zbog svoje tvrdoglavosti, besa i sebičnosti.
Arhimandrit Pavel Papadopulos
Izvor: Bogonosci.bg