LICEM PREMA ZEMLJI
Na trenutak se pojavi Sunce koje obasja plavu kosu deteta i ono se anđeoski nasmeši. Kada je rupa bila gotova, Kukuljotis, oslanjajući se na ašov, reče svojoj ženi: „Stavi ga unutra, licem prema zemlji.“
Kada posle anarhije, koja je dovela do pomračenja pružajući sve mogućnosti slobodnima da deluju u svim vidovima bezakonja, red je opet uspostavljen i pružena je amnestija zločincima. Tada su se oni vraćali sa planina i van zemlje, svojim kućama, i među ostalima koji su ponovo dolazili, vratio se u svoje selo i Maguladitis Andonis, zvani Kukuljotis.
Bio je četrdesetogodišnjak, niskog rasta i tamne puti, sa lepom, gustom kovrdžavom bradom i kovrdžavom crnom kosom. Lice mu je bilo ozareno, a pogled nežan i miran iako je u njemu bilo zelenog odsjaja, ali njegova usta su bila mala, uska, bez usana.
Taj čovek se, još pre nego što se izopačio svet, oženio. I kada je krenuo u planine iz straha od vlasti, ostavio je svoju ženu samu u kući, ali ona mu nije ostala verna (valjda misleći da je Kukuljotis ubijen ili iz drugog razloga mrtav), našla je drugu ljubav i iz te ljubavi rodilo se dete, vesele prirode koje je žena zbog toga još više volela.
Vratio se tako razbojnik u svoje selo u vreme kada se čitava okolina odslikavala po površini vode. Ušao je iznenada u kuću kada ga niko nije očekivao, ušao je kao duh, potpuno neočekivano i preplašio nesretnu ženu, koja se toliko uplašila da, uzimajući svoje plavokoso dete i stežući ga na grudi, gotovo da se onesvesti, nije imala snage da izusti ni jednu reč.
Kukuljotis joj, gorko se osmehujući reče:
„Ne boj se ženo. Neću ti učiniti ništa loše, iako si to zaslužila. Da li je to dete tvoje? Da? Ali ne i moje! Govori sa kim si ga napravila?“
Ona mu je odgovorila drhteći.
„Adoni, ništa ne mogu da sakrijem od tebe. Moja krivica je velika. Ja znam da će i tvoja presuda biti velika, ali ja, slabija strana, i ova beba koja drhti od straha nismo u mogućnosti da ti se suprotstavimo. Vidiš da sam skrhana strahom dok te gledam. Radi sa mnom šta hoćeš, ali poštedi ovo nesretno stvorenje koje nema zaštitu.“
Dok je žena govorila njegov pogled se smračio, ali je nije prekidao. Kraće vreme je ćutao, a onda joj je rekao:
„Loša ženo! Ne tražim sada niti tvoj savet niti mi te je žao. Njegovo ime hoću. Tebe neću da povredim. Zar ne shvataš? Saznaću, celo selo zna sa kime si živela, i tada ću sve troje da vas žrtvujem, opraću sramotu koju ste mi naneli, beščasnici!“
Pošto je to rekao, Kukuljotis odmah izađe. I kada je posle dužeg vremena ponovo ušao u kuću, našao je ženu na istom mestu gde je i ostavio, sa usnulim čedom u naručju što ga je na trenutak potreslo. Ali on se samo ispružio na zemlju i kao sit zaspao dubokim snom sve do zore.
Sledećeg dana, kada su se probudili, on joj reče:
„Ići ćemo do naših njiva, da vidim da mi nije ubijeni i njih zgrabio kao što mi je uzeo tebe.“
„Ubio si ga?“
Toga dana se Sunce nije pojavilo na istoku, nebo je bilo puno oblaka, i svetlost se silom probijala.
Kukuljotis stavljajući budak i motiku na rame, naredi ženi da ga prati zajedno sa svojim detetom, i tako svi troje izađoše iz kuće.
Stigavši do njive, koja je još bila vlažna od prethodne kiše, razbojnik poče da kopa rupu.
Nije ni reč izustio, lice mu je bilo bledo, a znoj koji mu je izbijao po čelu bio je hladan. Zrak svetla koji je padao sa neba, čudno je bojio prostor, ta tmurna jesen odražavala je njegovu tugu. Žena je posmatrala znatiželjno i uznemireno, a detence se igralo baricama i zemljom koju je zločinac izbacivao. Na trenutak se pojavi Sunce koje obasja plavu kosu deteta i ono se anđeoski nasmeši.
Kada je rupa bila gotova, Kukuljotis, oslanjajući se na ašov, reče svojoj ženi:
„Stavi ga unutra, licem prema zemlji.“