KONTESA
Znači li to da sam ja sad vojvotkinja, kontesa? Kontesa de Njive! Ma, nekako mi ne idu zajedno kontesa i njive. Njive me odmah asociraju na motiku, uzmi motiku i kopaj.
Otkad sam se udala u Bogdovića kuću, slušam priču kako su oni čuvena vojvodska porodica, Deriglave s Ljubotinja, s Njiva.
Znam i za rodoslov od petnaestog veka, tačnije od 1432. godine. Znam i za vojvodu Petra, i za kumstvo sa kraljem Nikolom, i za bojeve u kojima su učestvovali i još mnogo toga. Navikla sam na te priče. Milo mi je, naravno, što sam u porodici kućića i odžakovića, mada često znaju da preteraju sa svojim hvalisavim pričama.
Ponekad se, mada ne često, našali i moja svekrva na njihov račun govoreći „ko se nije hvalio, objesili su ga”. Volim i ja da ih pecnem, da se našalim na račun njihovog junaštva, čojstva i gospodstva. Ne ljuti se niko, shvataju moju šalu, kao i ja njihovu, ali baba Milica ne da nam ni opepelit’, ni da se zucne nešto protiv Bogdovića.
Iako me je volela i često hvalila, nije mogla a da mi ne kaže koliko treba da budem srećna što sam se udala za njenog unuka.
– Ču’, srećo moja, lijepo ti se šnilo, da znaš, što si došla u glasitu vojvodsku kuću Bogdovića, u Deriglave s Ljubotinja, s Njiva, sva važna govori mi baba.
– Slažem se, baba, odgovaram joj da bih je odobrovoljila, ali je ipak začikavam.
– Znači li to da sam ja sad vojvotkinja, kontesa? Kontesa de Njive! Ma, nekako mi ne idu zajedno kontesa i njive. Njive me odmah asociraju na motiku, uzmi motiku i kopaj, šalim se s babom.
– Viđi, a što bi ti falilo i da kopaš!? To je pošten posa’. No si ti izabrala lakši. Ti ionako voliš da pričaš pa ti je lasno u školu đeci nešto pričat’. Kakav je to posa’ đe se samo priča? To, jadna, umije svako činjet’, a kopat’ ne umije. No slušaj. Ne zadijevaj me, no zapamti đe si i u koju si kuću, a lako ćemo za drugo, ne ostaje dužna baba.
Vidim ja da se s babom stvarno ne treba „zadijevat” i da će me, šta god da „rečem”, nadgovoriti i u ćoše „saćerati”.