BIVŠI
Moram da ga cmoknem, makar mi to bilo poslednje. Pa ovo je baš bilo dobro. Da ponovimo. Možda ipak ima nade za nas.
On: Super što je pristala da se vozi sa mnom, to već, valjda, nešto znači.
Za početak, kreni u neku priču, opušteno, ne mora da se vidi koliko ti je stalo. Izaberi neku temu, neutralnu, laganu. Možda neki trač o zajedničkom prijatelju. Ko bi bio naš zajednički… Neka knjiga, film… Ne valja ova tišina, nešto se mora prozboriti, uf, ali šta, o čemu? Da je pozovem na piće, ne mora baš odmah da ode kući. Ako ne prihvati, šta onda, onda je sve završeno, ili? Pa da, moram izokola, ali kako, šta da kažem, čime da počnem?
Kaži bilo šta, ne vredi čekati, ona neće prva progovoriti. A grad je sve bliže.
– Je l’ pomisliš nekad na nas? – konačno je ta neprijatna tišina prekinuta.
– Logično, bili smo dugo u vezi.
I to je to. To je njoj logično. Samo zbog toga što smo nekad bili u vezi, ona me se seti. Nema tu emocija, nostalgije, ničega, popunio si deo kalendara u njenom rasporedu i otada si arhiviran. Pa, dobro. To je istina. A nada? Da li stvarno umire poslednja? Ili sa poljupcem za laku noć.
Ona: Hvala bogu što se osmelio da me poveze. Baš i nije neki auto, ali ko zna kakva je njegova priča. Lepo je pored njega, sva sećanja se vraćaju. Da, bili smo mladi, i… zašto smo ono raskinuli? Nema veze, sad smo tu. Još uvek dobro izgleda. Ima lepe ruke, gustu kosu, kao što je uvek imao. Zašto ćuti, valjda ne očekuje da ja pokrenem razgovor? A i o čemu bih? I ne želim da se namećem. Da li smo postali potpuni stranci? Je l’ ima u ovim kolima neka muzika? Nema. Aha, izgleda da će konačno nešto da kaže…
Pa, šta da mu odgovorim? I sad opet ćuti. Ne verujem da mu se ne dopadam. Zašto njima uvek nedostaje hrabrosti. A baš mi je sladak. Stigosmo. I sad, kao, treba da se rastanemo? Moram da ga cmoknem, makar mi to bilo poslednje. Pa ovo je baš bilo dobro. Da ponovimo. Možda ipak ima nade za nas.