Monik Bosko: Ozdravljenje

OZDRAVLJENJE

Ona koja se uvek hvalila svojim “realizmom u svakoj prilici” bila je “pobegla u strahu” kao nekakva romantična junakinja najgore vrste i iz najgoreg doba.

Već tada, kad je bila sasvim majušna, pet – sedam – devet godina – ko se toga seća? Njena majka je bila prorekla: “Ako se ne vodi računa, ovo dete će se udaviti u čaši vode”.

Devojka je sada imala dvadeset godina i izgledalo joj je očevidno da kad bi joj majka još uvek bila na ovom svetu, nastavila bi da je štiti, energijom očajanja. Ali roditelji joj behu pomrli i ona je morala sama da izlazi na kraj sa zadatkom da živi; ili bolje reći da preživi. Kako-tako, ona je “funkcionisala” skoro normalno, kako se u modernom žargonu govorilo.

Ona je bila našla jedan mali stan, sitan rutinski posao i vodila je miran i sedelački život “iscrtan kao notni papir” govorila je ona gotovo ponosno kad su pitali o njenim aktivnostima. Ali pitali su je sve manje i manje. Zbog vernosti, familijarnog duha ili smisla za pristojnost pozivali su je još na velike obavezne proslave, nju, poslednje dete koje je uvek bilo prekobrojno, kasno pristiglo u porodicu koja je već imala sedam devojčica i četiri dečaka.

“Ja popunjavam tuce” govorila je ona kao da se izvinjava. Ponekad bi joj se činilo da nikad neće prestati da se izvinjava, da smeta, da bude dosadna i nepoželjna.

Ona je pevala pogrešno, loše igrala i u nezgodno vreme, nije se bavila nikakvim sportom.

Preko nedelje, bila je, uvek u kancelariji, “sva u svom poslu, uredna, suluda” šaputalo se iza njenih leđa, namerno dosta glasno da bi ona mogla da čuje.

Subotom i nedeljom, pravila je red u svom stanu: “jedno mesto za svaku stvar i svaka stvar na svom mestu”.

Kad su njene drugarice iz manastira ili koledža imale ljubavnih jada upravo su kod nje trčale da liju bujice suza i zaboravljale su je kad je sve bilo dobro.

“Zbirka udarenih naše sestrice, teško se može pobediti”, govorile su, rezignirano, njene starije sestre, jer su jedini mladići koje je ona privlačila bili više udareni od nje. Ali ona im je bila zahvalna na poverenju. Zar nisu dolazili da se savetuju s njom kad bi ih napustila neka devojka briljantna i zanimljiva? Kako da ne uzme k srcu tu ulogu osobe od poverenja? Imali su poverenje u nju, u ovom krajnje osetljivom području, poverenje u nju – o! bruke – u nju koja nikad nije znala šta da čini ni šta da kaže, kako da se obuče za “krupne izlaske” i koja je danima oklevala pre nego što donese i najmanju odluku ili obavi i najbeznačajniju kupovinu.

Njoj se činilo da svi sve znaju, imaju odgovor na sve. Osim nje.

No, jednog dana, jedan mladić zaista “drugačiji” kao da se zainteresova za nju, ozbiljno. Navodio je da govori “izistinski”, nalazio da su zanimljivi njeni brzi, duhoviti odgovori, da je njen način življenja “originalan”.

Po prvi put u svom životu, ona poče da sanja, da sanja o njemu. O njima dvoma.

Njeno razočaranje beše tako gorko kad primeti da on nikad nije ozbiljno pomišljao na nju – on je nju zapravo izabrao da izazove ljubomoru jedne njegove koleginice na poslu – da ona poverova kako će umreti od stida i očajanja što se tako prevarila.

Ona koja se uvek hvalila svojim “realizmom u svakoj prilici” bila je “pobegla u strahu” kao nekakva romantična junakinja najgore vrste i iz najgoreg doba.

Da bi sebe kaznila, ona najpre pomisli da “nestane”, zatim da se “dobro natreska”, ona koja je uvek pila samo vodu i užasavala se pića.

Zbog asketizma, hranila se samo belim sirevima, svežim voćem i povrćem. Ovoga puta, najzad, ona se odluči da se odvuče do “prodavnice za uglom”. Tu je ona kupila kutiju od kilograma čokolade punjene kremom i jedan roman iz kolekcije Arlekin. Ona leže u postelju, dobro se isplaka i, listajući metodično stranice svoje knjige, najede se. Ona, u isto vreme, završi sa srcecepajućim romanom i bombonama punjenim kremom žutim, narandžastim, zelenim i roze.

Ona oseti da je za vrlo malo izbegla da se prejede i pokvari stomak. Teška srca, zaspa. Sutradan, budeći se, ona oceni da je ozdravila, odistinski.