ČOVEK NA KROVU
Probudio ga je nemilosrdan prasak. Upalio je lampu na noćnom stočiću i video, naspram kreveta, venčanu sliku svojih roditelja kako pada na komodu i razbija činiju u kojoj je držao dugmad za manžetne i podmetače za kragnu.
Zatim je zid napukao. Ili mu se tako pričinilo? U trenutku kad su se sva svetla pogasila uspeo je još da razazna ženinu stražnjicu, skoro golu, u providnoj najlonskoj spavaćici, kako zamiče niz stepenice.
Sebastijan začu kako škripa nekog ogromnog točka drobi grad. Pod je podrhtavao, poigravao pod njegovim bosim stopalima. Priljubio je lice uz prozor i ugledao ulicu u mrklom mraku, osvetljenu jedino strahom, i ljude, zanemele, kako jure kao muve bez glave.
Sebastijan se oseti ništavnijim od žabe, od mrava. Јedva se uzdržavao da ne povraća. Njegovi dlanovi su se znojili. „Јoš jedan potres, i krov će se srušiti”, pomisli. I tada, u tom užasu, zažele da umre ispod zvezda. Bila je to jasna pomisao, u onoj jezivoj tmini.
Uspeo je da se uspuže pomoćnim stepeništem i izađe na krov zgrade koja je bila niska – samo prizemlje i prvi sprat.
Zemljotres je još jače besneo. Ukazivao mu se kao najstrašnija pošast koja je ikada zadesila svet.
Umreću, svakako ću se strovaliti pod ruševine zgrade – a dve zvezde, dve sasvim obične zvezde, sijale su, uprkos svemu, na oblačnom nebu s kojeg su padale retke kapi ledene kiše.
Prepoznao je, ravnodušan, svoju ženu u grupi komšija ispred ulaznih vrata.
Napokon, zemlja se smiri. Sebastijan se vrati u stan spotičući se o nameštaj u tami. Pipajući nasumice, pronađe pantalone i košulju. Obuče se i reši da se vrati na krov, pa šta bude. Ili možda zato što je tamo gore postojalo nešto, neka vrsta seruma protiv straha.
Dve kolebljive zvezde, spora koprena zagonetnih oblaka? Nije znao. Јedino mu je bilo jasno da se, iako nesposoban da poveže dve misli, tamo osećao mnogo ljudskije nego u zagušljivoj pomrčini svoje sobe.
Potraži cigarete u džepu pantalona. Čak je i šibice uspeo da nađe. Sad su se razlegali unezvereni povici, onespokojavajuće zavijanje sirena.
„Ko sam ja uopšte? Šta sam napravio od svog života?” – pitao se Sebastijan prekrstivši noge kao kakav buda na crepovima.
A odgovor, jasan, nepobitno spokojan i beznadežan, bio je: „Nisam niko i ništa. Ništa nisam učinio ili mi nisu dozvolili da učinim od svog života. Zatvaram svakoga dana stotine kutija s čokoladom. I nikad mi se ne omakne niti mogu da načinim ijedan drugačiji pokret. A možda i nisam tako glup po prirodi. Ali…”
Ponovo pogleda dole: preplašena gomila stanara zgrade šćućurila se nasred ulice, za svaki slučaj, ako ponovo počne potres koji bi mogao, kad bi samo bio malo jači, da sruši sirotinjske i oronule zgrade u kraju. Tamo je bila i njegova Marija Alisa, s gospođom Žoakinom, domarkom iz susedne kuće, mlekadžijom, samo u gaćama i s jako dlakavim leđima, i celom porodicom iz pletarske radnje. Ličili su na preplašeno stado. Njegova Marija Alisa. Deset godina u braku, a nisu znali šta da kažu jedno drugom kad bi ostali sami. Tek sad je shvatio, ugledavši je tamo, pobeglu od zemljotresa, i bez njega, okruženu susedima, kako je ništavna, slaba, veštačka ta nit koja ih spaja. Brak. Brak bez dece. Deset godina navike koje su mu iskliznule kroz prste kao najsitniji pesak.
Počeo je da cvokoće od hladnoće. Odluči da se uvuče u krevet bez obzira na zemljotres. Kad bi bar otkrio mesto na kome čuva, za izuzetne prilike, svoju bocu stare rakije!
Imao je sreće. Električna svetlost se ponovo upali baš dok je, četvoronoške, u ormariću za cipele tražio alkohol koji bi ga smirio i uspavao. Uspravi se, nagnu flašu i otpi dva dobra gutljaja. To je bilo dovoljno da mu se na lice vrati uobičajeni osmeh kojim je, nekoliko trenutaka kasnije, dočekao povratak svoje Marije Alise.
– Dakle, ženo, o čemu ste pričali sve ovo vreme?
– Јa sam se molila.
– Biće da nas je baš to i spaslo. A ostali, jesu li se i oni molili?
– Bolje bi bilo da se ne sprdaš s ozbiljnim stvarima. U svakom slučaju imaju više smisla nego tvoje dreždanje tamo na krovu.
– A, znači videla si me?
– Svi su te videli. Kakva glupa ideja! Zašto nisi pobegao na ulicu kao sav svet?
– Zašto?
– Da, zašto?
– Čuj, nemam pojma… Mislim da je, u stvari, zato što mi se u tom trenutku prohtelo da vidim zvezde.