UZVIŠENOST BEZ UNIŽENJA
Sveti Grigorije Niski obrazlaže o tome šta je bestrašće duše. Prema njemu, naša duša ne treba da učestvuje u bilo kakvom zadovoljstvu, već svu silu ljubavi da pomeri sa telesnog uživanja na sozercanje netvarne lepote.
Bestrašće duše treba da prethodi telesnoj čistoti.
Celokupni napor ovoga života se sastoji u tome da se uzvišenost duše ne unizi ustankom, tj. pobunom zadovoljstva, te da naš razum ne padne, srozavši se do strasti tela i krvi, umesto da se uzvisi i da gleda gore.
Jer, kako još može slobodnim okom gledati sebi srodnu i umnu svetlost razum koji se dole prikovao za zadovoljstvo tela i koji je svu želju usmerio na ljudske strasti, naginjući nekom pokvarenom i nevaspitanom predstavom ka onom tvarnom?
Kao što svinjske oči, po prirodi okrenute na dole, ne znaju za čudesnost neba, tako i duša, privezana za telo, nikako ne može da gleda na nebo i na gornju krasotu, budući da naginje ka onome niskome i skotskome u ljudskoj prirodi.
Da bi, dakle, naša duša mogla slobodno i nesmetano da gleda na božansku i blaženu sladost, ona ne treba da se okreće ni prema čemu zemaljskom niti da učestvuje u bilo kakvom navodnom zadovoljstvu koje je dozvoljeno u opštem, tj. bračnom životu, nego treba svu silu račenija, tj. ljubavi sa onog telesnog da pomeri na ono umno i na sozercanje netvarne lepote.
Devstvenost tela je, dakle, zamišljena kao potpora za jedno takvo naše duševno raspoloženje koje može učiniti da duša osobito zaboravi i prenebregne strasne pokrete prirode, te da ostane bez ikakve potrebe da se zanima niskim zahtevima tela.
Oslobodivši se jedanput takvog duga, ona se već ne izlaže opasnosti da se, zbog postepenog privikavanja na ono što se čini da je dopušteno po nekom prirodnom zakonu, obrete u udaljenosti i neznanju spram božanstvene i celovite sladosti, koju, po prirodi, samo čistota srca onoga što je u nama vladajuće, tj. duha, može dosegnuti.