GLASOVI
Onda sam ozbiljno saopštila majci o čemu je reč: da moram da pišem… Zar za to nije trebalo da se dođe u potkrovlje, da se dugo, dugo slušaju glasovi koji se mešaju… i toliko stvari koje treba razmrsiti?
U barama nedaleko od naše kuće, jedne večeri, otprilike u aprilu, počinjala je nekakva oštra, vibrirajuća muzika, pa ipak puna neke blage tuge, koja je trajala gotovo čitavog leta, da bi prestala tek kad bi voda iz bara sasvim isparila ili kad bi je popila zemlja.
Male pevačice, stotine žaba kreketuša, bile su nevidIjive. Da li su, budeći se iz zimskog sna, iz ukočenosti, iz blata, ponovo nalazile te tanke zvonke glasove kako bi međusobno razgovarale, da bi se pozdravljale od jedne do druge bare? Ili su pak možda oživljavale, dolazile sa žitkog dna da bi samo za neko vreme uzbudile naša srca čudesnom muzikom? Najpre izdvojeni, pojedinačni, glasovi su se na kraju usklađivali i činili su samo dugi isprekidani zvuk. Još ga čujem kako se uvojito penje okolo naše kuće u prolećnim noćima; nikad nisam osetila jači poziv ka detinjstvu, prema tim pomalo divljim radostima.
Odlazila sam često na moj tavan, čak i kad sam bila ozbiljan đak, čak i kad sam bila nešto starija i na granici doba koje se naziva mladošću. Zašto sam odlazila gore? Imala sam šesnaest godina, možda, te večeri kad sam se popela da bih tražila samu sebe. Šta ću biti kasnije?… Šta ću uraditi sa svojim životom?… Da, to su bila pitanja koja sam počela sebi da postavljam. Svakako sam mislila da je došlo vreme da se odlučujem u vezi sa mojom budućnošcu, u vezi sa meni nepoznatom ličnošću kakva ću jednog dana postati.
I te večeri, pošto sam se naginjala kroz tavanski prozorčić prema zvuku obližnjih bara, pojaviše mi se, ako se može reći da se one pojavljuju, te beskrajne tamne ze-mlje koje vreme otvara pred nama. Da, takva je bila zemlja koja se preda mnom otvorila, beskrajna, samo moja, a ipak ju je trebalo čitavu otkrivati.
Žabe su pojačale svoje glasove, da bi od toga načinile, te večeri, krik očajanja i trijumfa istovremeno… kao da su najavIjivale neki odlazak. Tada sam videla, ne ono što ću kasnije postati, već put kojim treba da krenem da bih nešto postala. Činilo mi se da sam istovremeno bila i na tavanu i, sasvim daleko, u samoći budućnosti; i da sam, odatle, otišavši tako daleko, pokazivala sebi put, da sam sebe zvala i govorila: “Da, dođi, ovuda treba poći…”
Tako sam dobila želju da pišem. Šta i zašto, o tome ništa nisam znala. Pisala bih. Bilo je to kao iznenadna ljubav koja, neočekivano, obuzme srce; to je zaista bilo nešto isto tako jednostavno, naivno kao ljubav.
Da li sam odmah počela da pišem? Da li sam se odmah povinovala toj barskoj naredbi? Nežni prolećni vetar mi je mrsio kosu, hiljade žabljih glasova su ispunjavale noć, a ja sam htela da pišem kao što se oseća potreba da se voli, da se bude voljen. To je bilo neodređeno, blagotvorno, pomalo tužno takođe. Svuda okolo mene su bile knjige mog detinjstva, koje sam upravo sada čitala i pročitavala u zraku prašine koja je lebdela, koji je padao sa visokog prozorčića poput sunčeve linije. Želela sam da dozovem sreću koju su mi poželele knjige. Bila sam dete koje je čitalo krijući se od svih, a sada sam želela da ja sama budem ta draga knjiga, taj život stranica u rukama nekog neznanog bića, žene, deteta, drug koga sam zadržavala za sebe nekoliko časova. Da li postoji neko drugo posedovanje koje je isto toliko vredno? Postoji li bolje prijateljsko ćutanje, savršenije razumevanje?
No, to moje drugo ja, koje me je pozivalo da ga dostignem u budućnosti, o slatko neznanje! bilo je obučeno kao što sam ja bila obučena te večeri u bluzu od serža sa mornarskom kragnom, ono je imalo isto mlado pomalo zamišljeno lice, naslonjeno na šaku ruke, ono nije ostarilo.
Moja majka je došla jedne večeri k meni u tu malu nisku prostoriju odakle više nisam silazila, fascinirana hiljadama noćnih zvukova koje sam navikla da razlikujem jedne od drugih, fascinirana, ne usuđujući se više ništa, zbog veličine, misterije zadatka koji sam sebi postavila, ili koji sam prihvatila. Pevanje iz bara je slabilo, sada razdvojeni jedni od drugih, nežni glasovi su se tražili, izgledalo je kao da međusobno odgovaraju jedni drugima, ili da se, možda, rastaju…
Mama mi reče:
– Zašto se uvek ovde zatvaraš. Nije to za tvoje godine. Idi igraj tenis ili se pridruži svom društvu. Sva si bleda. To je ipak najlepše doba tvog života. Zašto da ga bolje ne koristiš?
Onda sam ozbiljno saopštila majci o čemu je reč: da moram da pišem… Zar za to nije trebalo da se dođe u potkrovlje, da se dugo, dugo slušaju glasovi koji se mešaju… i toliko stvari koje treba razmrsiti?
Mama je izgledala zbunjena. To je ipak bila njena greška što sam više volela izmišljotine od svakidašnjice. Ona me je naučila moći slike, čudesnosti jedne stvari otkrivene nekom pravom reči u svoj ljubavi koju može da sadrži jednostavna i lepa rečenica.
– Pisati, reče ona tužno, to je teško. To mora biti nešto najteže na svetu… da bi bilo istinito, shvataš! Zar to ne znači podeliti se nadvoje: na nekog ko živi i na nekog ko gleda, prosuđuje…
Ona mi još reče:
– Najpre, potreban je dar; ako se on nema, onda je to ubitačno; ali, ako čovek ima dara, možda je to takođe strašno… Jer kaže se dar, ali možda treba reći: komandovanje. I to je jedan vrlo čudan dar, nastavi mama, ne sasvim ljudski. Mislim da ga drugi ne praštaju. Taj dar, to je pomalo kao loša sreća koja udaljava druge, koja nas deli bezmalo od svega…
Kako je mama mogla da kaže to tako tačno? Ukoliko je ona govorila, osećala sam ono što je govorila kao istinito, i kao već pretrpljeno.
Mama je gledala daleko, i tako se trudila da me dobro zaštiti, da me odbrani, da joj se oči ispuniše tugom.
– Pisati, reče mi, zar to konačno nije biti daleko od drugih… biti sasvim sam, siroto dete!
Žabe ponovo otpočeše, posle male kišice, njihovu tako privlačnu pesmu dosade. Ja mislim da se treba dosta unapred dosađivati zbog dugog puta kojim treba ići, zbog konačnog izgleda koji će nam život pružiti. Radoznalost da upoznamo sebe, možda je to ono što nas najbolje nagoni napred…
– Reči takođe ponekad mogu biti prave, rekoh majci. A bez reči, postoji li ijedna istina za koju se može reći: tako je, to je tačno!
Tada je mama napravila jedan tako očajan, tako nemoćan gest.
Rekla je odlazeći:
– Budućnost je strašna stvar. Uvek je to pomalo poraz.
Ona me je ostavila noći, usamljenom potkrovlju, beskrajnoj tuzi tamne zemlje.
Ali ja sam se još uvek nadala da ću, moći da imam sve: i život topli i pravi kao utočište – nepodnošljiv ponekad takođe zbog grube istine – i takođe vreme da hvatam njegov odjek u dnu duše; vreme da hodam, i vreme da se zaustavljam da bih razumela; vreme da se malo usamim na putu a zatim da dostignem ostale, da im se pridružim i da radosno uzvikujem: “Evo me, i evo šta sam usput našla za vas!… Da li ste me čuli? Zar me ne čujete?… O! čujte me!…”