CRVENE PATIKE
Jedino svetlo na tebi su bile, čiste crvene patike koje su ostavile utisak kao da su mnogo veće od tvojih sitnih, bosih, dečjih stopala.
Iznenada, kada sam te ugledala, tvoja šarmantna figura je spontano i u trenu izazvala zadovoljni osmeh na mom licu.
Bio si mlad i ambiciozan sa specifičnom bojom glasa koja je još više isticala lepotu reči i rečenica koje si spontano nizao kao vagone u vozu. Pomalo tajanstven pogled je upotpunjavao čaroliju inteligencije koja je isijavala iz tebe. Duhovitost je bila tvoj sastavni deo. Naši povremeni i retki susreti su se merili u minutama, a ja sam posle uživala u njima satima, a ponekada i danima.
Desetak godina kasnije, ponovo smo se sreli i nismo se prepoznali iako smo znali da to nije naš prvi susret. Detaljno i sistematično si pravio plan kako da me zavedeš. Uspeo si, ali kratkotrajno.
Jednog tmurnog, prolećnog dana padala je kiša. Sitne, kišne kapi kao da su topile tvoju spoljašnost, a tamni oblaci isticali tvoju mračnu stranu. Dok si levom šakom pokazivao mami da ti priđe, uplašenim glasom si je zvao. Jasno sam uvidela da je to bio vapaj malog, trogodišnjeg deteta.
Nesigurnost i bespomoćnost je pojačavao strah koji se iz tvojih kostiju prenosio i na boju tvog glasa. Nervozni drhtaji nogu su te onemogućavali da se pokreneš i pomeriš. Nestrpljivo si čekao mamu i kao da si se nadao njenom toplom zagrljaju u nežnom krilu. Očajnički si tražio zaštitu i podršku jer si bio svestan svih svojih slabosti i mana koje su kuljale iz tebe kao lava iz vulkana. Skamenile su te. Čak si i svoje vrline video kao mane i nedovoljno dobre u odnosu na mene. Jedino svetlo na tebi su bile, čiste crvene patike koje su ostavile utisak kao da su mnogo veće od tvojih sitnih, bosih, dečjih stopala.
Proleće je zamenilo leto, a ti si ostao nezreo i uvek zlonameran. Nastavljaš da hodaš svetom u patikama crvene boje.