VINO KAO SUDBINA
Vino nam je od davnina,
Bilo melem za nevolje,
Pred bojeve i ratove,
Za junake i svatove.
I sad vreme drugo nije,
Vino se za zdravlje pije,
I za Slavu i za Svece,
Za zdrav porod i imetke.
Sa vinom se rane leče,
Od ljubavnih teških jada,
Kad umesto krvi teče,
Vino naših vinograda.
Na stolu mi flaša vina,
Saputnica iz mladosti,
Što mi dušu vrelu hladi,
Kad ostanem bez radosti.
A kad vina bude više,
I od vode i od krvi,
Plamte slike iz mladosti,
Vraćaju me uspomeni.
Lete čaše na sve strane,
Od vina je sve crveno,
A u duši ljute rane,
Otvorene, razjapljene.
I ne žalim vinske čaše,
Mojom rukom polomljene,
Kad kroz vene vino teče,
Čaše su za jedno veče.
Opet seta, opet tuga,
Žal za prošlim ne nestaje,
Od života još ostade,
Da se s vinom ne prestaje.
A kad duša spas pronađe,
U čašama rujnog vina,
Eto spasa za sve jade,
Eto vina, eto mene.