PRAŠTANJE IZ SRCA

Trebalo bi da opraštamo uvrede, jer nam Gospod neće oprostiti. Ako budemo surova srca onda Gospod neće primiti naše molitve.

Mi ne učimo iz jakih propovedi. Ponekad i najkrasnorečivija propoved ne proizvodi nikakav utisak, a ponekad samo mala reč sve preokrene u nama, izmeni ceo naš život, jer naučna rasuđivanja ne dopiru do srca, već samo teše razum. Prepodobni Jovan Lestvičnik priča kako je jedan velmoža tražio oproštaj od svakoga ko je ulazio u manastir, govoreći: „Oprosti mi brate u meni je nečisti duh“.

opraštamo uvrede

I tom rečju „oprosti“ dostigao je najveće smirenje, koje mu je dalo bezmetežni mir i pokoj. I mi ćemo danas uzeti reči Spasitelja, Koji kaže: „Jer ako opraštate ljudima grijehe njihove, oprostiće i vama Otac vaš Nebeski; ako li ne opraštate ljudima grijeha njihovijeh, ni otac vaš neće oprostiti vama grijeha vašijeh“ (Mt. 6, 14-15).

Apostol Petar je pitao Gospoda Isusa Hrista: „Gospode! Koliko puta ako mi sagriješi brat moj da mu oprostim? Do sedam puta?“. A Gospod odgovara: „Ne velim ti do sedam puta, nego do sedam puta sedamdeset“ (Mt. 18, 21), to jest beskonačan broj puta do samog groba. Pokrenimo tri razmišljanja: zbog čega treba da uvrede opraštamo jedni drugima, kako se opraštalo u drevno vreme a kako u naše i kako mi treba da opraštamo. Mi treba da opraštamo uvrede iz tri razloga pre svega zato što ako ne oprostimo onda ni Gospod nama neće oprostiti; potom ako budemo surova srca Gospod neće primiti naše molitve; i na kraju uzajamno opraštanje je potrebno jer donosi neizrecivu duhovnu radost.

Treba opraštati, jer nam Gospod neće oprostiti. Ako budemo surova srca onda Gospod neće primiti naše molitve, jer On ne može da oprosti surova srca. A i kakva će biti naša molitva ukoliko nekoga rastužujemo, ukoliko nosimo uvredu u srcu? Takvo srce ne može u potpunosti da se prepusti molitvi. Ne možemo da zadobijemo umiljenje i duhovni mir.

A ukoliko oprostimo, kako lako postaje na srcu i kako slobodno i radosno dišu grudi! Setite se kako nam je teško ako nas uvredi neki čovek, kako ne želimo da se sretnemo s njim, i kako nam je neprijatno da vidimo njegovo lice. Ali treba reći: „Oprosti“, kako ta reč u trenu preporađa dušu, kako postaje lako i svetlo na srcu; neprijatelj sada postaje voljeni čovek, i mi smo spremni na sve za tog nekadašnjeg neprijatelja.

Eto zbog čega treba da opraštamo jedni drugima. Jovan Lestvičnik priča da je u jednom manastiru bio monah po imenu Kir, koji je neverovatno mnogo trpeo od bratije. Svaki dan bi ga terali od stola vikali na njega a on je sve trpeo i ćutao. I kada su ga pitali kako može da podnese toliko uvreda, on je odgovorio: „Monah treba da trpi trideset godina, a ja ću podneti još petnaest“. I zbog velikog opraštanja Gospod ga je ubrojao u svete. Verovatno se sećate žitija Alekseja, čoveka Božijeg, koji je na očevom pragu bio i vređan i bijen, i poliven pomijama, a on je sve trpeo jer je imao svepraštanje. Iz žitija prepodobnog Doroteja se zna da je on ispunjavajući poslušanje u bolnici, ako bi nekog slučajno uvredio, taj bi odlazio negde i gorko plakao. I kada bi ga starac Dorotej našao i pitao: „Šta se desilo čedo?“, – ovaj bi gorko ridajući govorio: „Oče uvredio sam brata svoga“.

Dorotej mu je odgovarao: „Čedo seti se da vređaš ne bližnjega svoga, već Samog Gospoda“. I kada bi video da je taj čovek već dovoljno otplakao rekao bi: „Gospod će ti oprostiti čedo, sada ćemo započeti novi život i trudićemo se da ne činimo zla bližnjima“. Kako mi treba da opraštamo? Bližnjima treba da opraštamo u rečima, delima i osećanjima. Ako nam se neko sveti, čini zlo, otima od nas nešto, progoni nas iz jednog mesta u drugo, mi sve treba da podnosimo sa trpljenjem, sećajući se zaveta svepraštanja. Ako nas neko uvredi rečju, i osuđuje treba ćutati.

Ali ako srce ne izdrži, ako ispliva na površinu gorčina uvrede, onda treba sebe ukoravati, govoreći za onoga koji nas je uvredio: „Možda sam ja vređao još više i radio gore stvari“. I ako budemo opraštali od sveg srca, od srca čistog i koje ljubi, i ukoravali sebe za svoje grehe, onda će i nama milosrdni Gospod oprostiti u Budućem Životu. Amin.

Izvor: Pravmir.ru