KIŠA
On trči livadom, vrti se, širi ruke i pada na leđa u vodu i blato, kao da pada u najfiniju svilu.
Volim kada kiša pada!
Jedino tada moja krv se istinski raduje, srce lupa od zadovoljstva, a duša se ljubi sa hladnim mlazevima vode, koji se žurno slivaju niz moju kožu.
Kao da celo moje biće postane voda ‒ ja se nesebično predajem, naizgled, sasvim običnoj, prirodnoj pojavi.
Znam, tu se negde osmehuje njegovo lice. Čujem mu šaptaj od trenutka kada sunce zađe za mračne oblake i vetar prostruji kroz polje. Negde u daljini se začuje grmljavina. On se tada osmehne zvonko, slatko, razigrano. I osetim njegove prste u mojoj kosi. Zavrti se u krug, kao Duh iz Čarobne lampe, prostruji mi pored lica i izgubi se u vetru…
On trči livadom, vrti se, širi ruke i pada na leđa u vodu i blato, kao da pada u najfiniju svilu. Skoči u vidu stotina sitnih kapljica, prostruji oko mene, kroz mene, pa se izgubi u travi. Okrećem se, tražim ga, sve kapi liče na njega, a opet njega uvek prepoznam ‒ on je jedini moj, a nimalo moj; rasut u kapima, a jedinstven; tako živ, a tako hladan i zagonetan.
Zatvori oči. Oseti strujanje vetra…