RUSKI KNJIŽEVNIK O LIKU IZ ROMANA
Za njega je bilo nemoguće odreći se verovanja u svoj ideal, jer bi to značilo odricanje i izdaju dužnosti i ljubavi prema Dulcineji, prema čovečanstvu. Ovako između ostalog razmišlja Dostojevski o Don Kihotu.
Jednom je Don Kihot, toliko poznati vitez tužnog izgleda, najvelikodušniji od sviju viteza koliko ih je bilo na svetu, čovek najprostije duše, jedno od najvećih srdaca – lutajući sa svojim vernim štitonošom Sančom za doživljajima, osetio odjedared da je obuzet nekakvom nedoumicom koja ga primorava dugo da misli.
Stvar je u tome: često su veliki starinski vitezovi, (počev od Amada Galskog) čije su istorije sačuvane u verodostojnim knjigama koje se nazivaju viteški romanima (za koje Don Kihot ne bi zažalio da proda nekoliko najboljih jutara svog malenog imanja) – ti vitezovi su često, za vreme svojih putovanja, korisnih celom svetu i slavnih, sretali tek najedanput čitave armije, čak i od sto hiljada ratnika, koje je slala na njih zla sila, zli čarobnjaci koji su im zavideli, i smetali im da postignu veliki cilj njihov i da postanu najzad i svoju prekrasnu damu. Obično se dešavalo da je vitez sretnuvši takvu groznu i zlu armiju, potezao brzo mač, dozivao duhovnu pomoć ime svoje dame, da zatim jurne sam u sredinu neprijatelja, koje bi onda uništavao sve do jednog čoveka. Reklo bi se: da je to tako, i stvar jasna. Ali se eto Don Kihot odjedanput zamislio. A nad čim to? Njemu se odjedanput učinilo nemogućim : da jedan vitez ma kakve on snage bio, makar on mahao svojim pobedonosnim mačem čitavih dvadeset četiri časa bez umora- da bi mogao odjednom pobiti sto hiljada neprijatelja, u jednoj bici. Da se ubije jedan samo čovek, potrebno je neko vreme, da se ubije sto hiljada ljudi potrebno je ogromno vreme, dakle, ma kako vitez mahao mačem, za ciglo nekoliko časova i odjedared, jedan čovek to nije u stanju učiniti. Međutim, u onim verodostojnim knjigama pričalo se da se stvar svršavala baš u jednoj bici.
Kako se dakle to moglo dešavati?
– Ja sam rešio tu nedoumicu, druže moj Sančo! – rekao je najzad Don Kihot. – Pošto su svi ti velikani, svi ti zli čarobnjaci bili nečiste sile, i armije su njihove nosile isto tako čarobni i nečisti karakter. Ja mislim da su se te armije sastojale ne od ovakvih ljudi kao što smo, na primer, mi. Ti su ljudi bili samo opsena, bića koje je stvorilo čarobništvo, i po svoj prilici, tela njihova nisu bila slična našima, već su bila više slična telima kao što su, na primer, u mekušaca, crva, pauka. Na taj način, čvrst i oštar mač viteza, u moćnoj mu ruci, padajući na ta tela prolazio je kroz njih momentalno, skoro bez svakog otpora, kao kroz vazduh. A kad je tako, onda je vitez stvarno mogao jednim zamahom proći kroz tri ili četiri tela, i čak kroz deset, ako su tela stajala zbijena u gomili. Razumljivo je sad kako se te stvari tako neobično ubrzavale i da je vitez zaista mogao da uništi, za nekoliko časova, čitave armije zlih Arapa i drugih čudovišta…“
Ovde je veliki pesnik i poznavalac ljudskog srca zapazio jednu od najdubljih i najtajanstvenijih stvari strana čovečijeg duha. O, knjiga je to velika! ne takva kakve se danas pišu. Takve se knjige šalju čovečanstvu jedna u nekoliko stotina godina. I takvih zapažanja u najdubljem u čovečjoj prirodi naći ćete u toj knjizi na svakoj stranici. Treba uzeti na um samo to: da je taj Sančo, oličenje zdravog razuma, mudrosti, prepredenosti, zlatne sredine našao za druga i saputnika najluđeg čoveka na svetu; baš on i niko drugi! On ga stalno obmanjuje, vara ga kao dete, a istovremeno veruje u sve fantastične snove velikog viteza i ni jednom, za sve vreme, ne posumnja: da li će mu taj, najzad, osvojiti ostrvo!
Kako bi dobro bilo da se s ovim velikim delima svetske literature temeljno upozna naša omladina! Kakva se uči u školi literatura- ne znam; ali upoznavanje sa ovom najvećom i najsetnijom knjigom od svih koje je stvorio genij čoveka- nesumnjivo bi uzdiglo dušu mladića velikom mišlju, bacilo bi im u srca velika pitanja, i doprinelo bi da se odstrani njihov um od klanjanja večitom i glupom idolu sredine, samozadovoljnom visokoumlju i vulgarnoj mudrosti, Ovu najsetniju od svih knjiga neće čovek zaboraviti da ponese sobom na poslednji sud Božji. Njom će ukazati na najdublju i kobnu tajnu svakog čoveka i čovečanstva. Ukazaće na to da najveća lepota čoveka, najveća čistota njegova, čednost, prostodušnost, bezazlenost, hrabrost, i najzad, najveći um- da se sve to često puta, (avaaj, tako često!) pretvara u ništa, prolazi bez koristi po čovečanstvo, čak se pretvara u ismejavanje čovečansko , jedino zbog toga što je uz sve te plemenite i bogate darove, kojima biva nagrađen čovek, nedostajao još jedan poslednji dar- naime: genije koji bi upravljao bogatstvom onih darova i svom moći njegovom- koji bi upravljao i uputio tu moć ne na fantastičan i lud put delatnosti, nego na pravedan i pravi, za dobro čovečanstva. Ali, avaj, genije daje plemenima i narodima tako retko i tako malo , da često prisustvujemo prizoru te zle ironije sudbine: ona tako često osuđuje delatnost najplemenitijih ljudi i vatrenih prijatelja čovečanstva da ih dočekuju zviždanje, smeh i kamenovanje, jedino zato što u kobnom trenutku ne umeju ljudi da prodru u pravi smisao stvari i da pronađu za njih novu reč. Taj prizor zaludne pogibije velikih i najplemenitijih snaga može do očajanja dovesti nekog prijatelja čovečanstva, pokrenuti u njemu ne smeh, i zauvek ogorčiti sumnjom njegovo dotle čisto srce, koje je verovalo…
Uostalom, ja sam hteo da ukažem na samo jednu i najzanimljiviju crtu srca čovečijeg, među stotinama drugih, isto tako dubokih, koje je, zapazio i svedočio Servantes!
Najfantastičniji među ljudima, koji je do ludila poverovao u najfantastičniju iluziju, kakva se samo može zamisliti- pada najedanput u sumnju i nedoumicu, koja pokolebava svu njegovu veru. I zanimljivo je: šta ga je moglo pokolebati? Ne besmislenost njegovog osnovnog ludila, ne besmislenost postojanja viteza koji lutaju za dobro čovečanstva; ne besmislenost onih volšebnih čudesa o kojima se priča o “verodostojnim knjigama“ – ne; već naprotiv, jedna sasvim sporedna, drugostepena, potpuno privatna okolnost. Fantastični čovek najedanput počinje da tuguje za realizmom! Buni ga, ne akt pojavljivanja volšebnih armija! O, to ne podleže sumnji; jer kako bi inače mogli veliki i dvini vitezovi ispoljiti sve svoje junaštvo, ako ne bi na njih bila slata takva iskušenja, da nije bilo zavidljivih velikaša i zlih volšebnika? Ideal lutajućeg viteza je toliko velik, toliko je prekrasan i koristan i tako je očarao srce plemenitog Don Kihota, da je za nj bilo nemoguće odreći se verovanja u sve to; značilo bi to odricanje koliko izdaja dužnosti i ljubavi prema Dulcineji, prema čovečanstvu. (Kada se on najzad odrekao svega toga, kad se izlečio od ludila, opametio se, vratio se sa svog dugog pohoda, u kojem ga je pobedio pametni i mudri berberin Karasko, čovek koji sve odriče, koji je satiričar – on je umro; tiho, sa setnim osmehom, tešeći Sanča koji je plakao i voleći ceo svet svom velikom silom ljubavi koja se nalazila u njegovom svetom srcu, razumevajući da on zaista nema šta da radi na ovom svetu.) Njega je zbunila tačna, matematička činjenica: ma koliko da vitez maše mačem i ma koliko da je snažan, nemoguće je ipak pobediti armiju od sto hiljada ljudi za nekoliko časova ma i za dan, pobivši u njoj sve do poslednjeg čoveka. Međutim, u istinopodobnim knjigama je tako napisano – znači, napisana je laž! A kad ima jedna laž, onda je sve laž!
Kako dakle da se spase istina? I tada on izmišlja, radi spasenja istine, drugu iluziju, dvostruko i trostruko fantastičniju od prve, grublju i besmisleniju- izmišlja i stotine hiljade opsena- ljudi s telima mekušaca, kroz koja oštar mač viteza može desetostruko lakše i brže prolaziti nego kroz obična čovečja tela. Realizam je dakle zadovoljen, istina je spasena, i verovati u prvu, u glavnu iluziju, može se sad već bez ikakvih sumnji – zahvaljujući drugoj, mnogo besmislenijoj iluziji, koja je izmišljena jedino radi spasenja realizma prve.
Upitajte sad sami sebe: nije li se dešavalo s vama, sto puta, isto to u životu? zavoleli ste neku svoju iluziju, ideju, zaključak, ubeđenje, neki spoljašnji fakat koji vas je porazio, najzad ženu koja vas je opčinila. Vi letite za predmetom svoje ljubavi svim silama svoje duše. Doduše, ma kako da ste zaslepljeni, ma kako da ste potkupljeni u srcu- ima li u tom predmetu vaše ljubavi laži, opsene, nečeg takvog što ste sami preuveličavali i izopačili svojom strasnošću, svojim prvobitnim zanosom, jedino da biste načinili od onog predmeta idol kojem ćete se klanjati- sigurno je da ćete vi to potajno osećati u sebi, sumnja će vas tištiti dražiće vam um, riće vam po duši i smetaće vam da živite spokojno- s voljenom svojom iluzijom. I, šta? Zar se ne sećate, zar nećete priznati barem sebi: čime ste se tada tešili? Zar niste izmišljali novu iluziju, novu laž, možda strašno grubu, ali kojoj ste s ljubavlju pohitali da poverujete u nju, samo zato što je ona odstranjivala vašu prvu sumnju?