RAZBIJ PRASICU
Zato mi je umesto Barta kupio ružnu porcelansku prasicu s prorezom na leđima, pa ću sada izrasti u pristojnu osobu, neću postati probisvet.
Tata nije hteo da mi kupi lutkicu Barta Simpsona. Mama je odmah htela da mi je kupi, ali tata nije, rekao je da sam razmažen.
„A zašto bismo mu kupili?“, upitao je mamu. „Zašto? Njemu samo nešto dune, a ti mu brže bolje udovoljiš.“
Tata je rekao da nemam nimalo poštovanja prema novcu i da se pita kad ću ga steći ako ne sad dok sam mali. Klinci kojima se na keca kupuju figurice Barta Simpsona izrastu u probisvete što kradu po prodavnicama, jer su navikli da bez pô muke dobiju sve što požele. Zato mi je umesto Barta kupio ružnu porcelansku prasicu s prorezom na leđima, pa ću sada izrasti u pristojnu osobu, neću postati probisvet.
Otada sam svakog jutra morao da pijem kakao, iako ga ne podnosim. Sa kajmakom – jedan šekel, bez kajmaka – pola šekela, a ako se ispovraćam odmah nakon što ga popijem, ne dobijem ni cvonjka. Kovanice ubacujem u prorez na prasičinim leđima, i kad je protreseš, čuješ kako zveckaju. Kad u prasici bude toliko kovanica da neće ispuštati nikakav zvuk dok je treseš, tada ću dobiti Barta Simpsona na skejtu. Tako je rekao tata, to je pedagoški.
Prasica je zapravo simpatična, nos joj je hladan na dodir i osmehuje se kad joj u leđa ubaciš šekel, pa čak i kad joj ubaciš samo pola šekela. A najbolje od svega je to što se osmehuje i kad joj ne ubaciš ništa. Smislio sam joj i ime. Zovem je Pesahson, po jednom čoveku koji je bio zalepljen na naše poštansko sanduče i tata nikako nije uspeo da zguli tu nalepnicu. Pesahson nije kao druge moje igračke. Mnogo je smireniji, ne svetli, nema opruge ni baterije koje mogu da iscure. Jedino treba paziti da ne skoči sa stola.
„Pazi, Pesahsone! Ti si od porcelana“, opominjem ga kad ga uhvatim kako se lagano naginje i gleda u pod, a on mi se smeška i strpljivo čeka da ga skinem sa stola. Obožavam kad se smeška, samo zbog njega svakog jutra ispijam kakao sa kajmakom, kako bih mu ubacio šekel u leđa i gledao taj osmeh koji mu ne silazi s lica.
„Volim te, Pesahsone!“, kažem mu tada. „Iskren da budem, volim te više od mame i tate. Uvek ću te voleti, bez obzira na sve, čak i ako izrasteš u probisveta. Ali ni slučajno nemoj da skačeš sa stola!“
Juče je ušao tata, dohvatio Pesahsona, okrenuo ga naglavačke i počeo da ga trese prilično jako.
„Polako, tata“, rekao sam. „Pesahsona boli stomak kad to radiš.“
Ali tata nije prestao.
„Ne zvecka više. Znaš li šta to znači, Joavko? Da ćeš sutra dobiti Barta Simpsona na skejtu.“
„Super, tata“, rekao sam. „Bart Simpson na skejtu, vau. Ali molim te prestani da treseš Pesahsona pre nego što mu pozli.“
Tata je vratio Pesahsona na mesto i otišao da pozove mamu. Ubrzo se vratio, jednom rukom je vukao mamu za sobom, a u drugoj je držao čekić.
„Vidiš da sam bio u pravu“, rekao je mami. „Sada će umeti da ceni stvari, jelda, Joavko?“
„Naravno da hoću, ali šta će ti taj čekić?“
„To je za tebe“, reče tata i tutnu mi čekić u ruku. „Samo pazi.“
„Naravno da ću paziti“, rekao sam i zaista sam pazio, ali tata je izgubio strpljenje i rekao:
„Ajde više. Razbij tu prasicu.“
„Šta?!“, upitao sam.
„Pesahsona?“ „Pesahsona, dabome“, reče tata. „Ajde, razbij ga. Zaslužio si Barta Simpsona, stvarno si se svojski potrudio da ga zaslužiš.“
Pesahson mi je uputio tužan osmeh porcelanske prasice koja shvata da joj se bliži kraj. Ma zabole me za Barta Simpsona! Zar ja da mlatnem svog prijatelja čekićem u glavu?
„Ne razumeš“, reče tata. „To je potpuno ispravno, pedagoški. Daj meni, ja ću ti je razbiti.“
„Ne želim Barta“, rekao sam i vratio tati čekić. „Radije ću zadržati Pesahsona.“
Tata je već podigao čekić, a ja sam uhvatio mamin skrhani pogled i obešeni Pesahsonov osmeh i znao sam da je sve u mojim rukama. Ako ništa ne učinim – mrtav je.
„Tata“, zgrabio sam ga za nogu.
„Šta je bilo, Joavko?“, upitao je tata dok je u ruci držao visoko podignut čekić.
„Mogu li da dobijem još jedan šekel, molim te“, preklinjao sam. „Pusti me samo da mu ubacim još jedan šekel, sutra, kad popijem kakao. I onda ću ga razbiti, sutra, obećavam.“
„Još jedan šekel?“ Tata se osmehnuo i spustio čekić na sto. „Je l’ vidiš? Dete je razvilo svest.“
„Da, da, svest“, rekao sam. „Sutra.“
Već mi je stajala knedla u grlu. Čim su izašli iz sobe zagrlio sam Pesahsona najjače što sam mogao i pustio suze da poteku. Pesahson nije ništa rekao, samo je podrhtavao u mojim rukama.
„Ne brini“, šaputao sam mu na uho. „Ja ću te spasti.“
Uveče sam sačekao da tata odgleda emisiju na televiziji i ode na spavanje. Onda sam tiho ustao i iskrao se s Pesahsonom preko terase. Dugo smo hodali po mraku, sve dok nismo stigli do strništa.
„Prasići obožavaju polja“, rekao sam Pesahsonu kada sam ga spustio na zemlju. „A naročito strnjike. Biće ti lepo tu.“
Čekao sam da mi nešto odgovori, ali Pesahson nije rekao ni reč, a kad sam mu dodirnuo nos na rastanku, samo me je tužno pogledao. Znao je da me više nikada neće videti.