PAZIMO ŠTA PRIČAMO!
Đavo stalno provocira i vreba iza ugla. Iskušavanje đavola vidi se, između ostalog, onda kada pomenemo nešto čime se pohvalimo, ali nas đavolja rabota uskoro u svemu tome demantuje.
Arhiepiskop Venijamin Fedčenkov jednom prilikom ispovedio je čudesnu priču kojom je naučio kako đavolu uspeva da iskuša još veće zlo od onoga koji sam sebe pohvali, ne trpeći da ono ostane na tom nivou, nego da se uveća.
„Ja sam još bio mlad jeromonah i služio sam kao sekretar kod arhiepiskopa Finskog (kasnije patrijarha) Sergija. On je bio član Sinoda. Živeo je na Jaroslavskom podvorju i ja sam bio sa njim.
Jedne večeri dolazi seoska žena, nekih 45-47 godina. Visoka, zdrava, ali veoma smirena. Muž njen, takođe visok, bio je vatrogasac u brodogradilištu, takođe skroman. Oni su se odlično slagali; dece nisu imali, Bog nije dao! Stančić, prilična plata, zdravi. Reklo bi se sve u redu. Ali, jednog dana, dok joj je muž bio na poslu, ona, sedeći u “crvenom uglu”, pred ikonama, kod desnog prozora, odjednom poče da priča sama sa sobom:
„Kako mi samo dobro živimo!“
Odjednom, iz ikone Jovana Preteče, savršeno javno, kao da je živ, izlazi Krstitelj, u svoj svojoj veličini i govori joj:
„Ako dobro živite, prinesi žrtvu Bogu – iseci se!“
Njoj je došlo tako loše i srce je tako mučno počelo da tuče, da je uzela nož i spremila se da se njime udari u grudi…
Ne sećam se sada šta ju je sprečilo da to učini. Ali tek tada su počele da joj se priviđaju razne stvari: mačka po plafonu trči sa glavom okrenutom naopačke, u hramu sa plafona pada korpa puna krastavaca i slično.
Ikone Jovana Krstitelja je ona počela da se boji. Ja sam joj rekao da je donese kod mene. Ikona je bila velika, ostakljena, u smeđem ramu. I pita ona mene šta da radi. Ja sam bio mlad monah i nisam mogao da joj kažem ništa posebno, te sam joj zato dao savet da se ispovedi i pričesti, a onda ću ja sa njom poći u stan, odslužiti moleban i poškropiti stan svetom vodicom.
Poslušala je, bez pogovora. Kod mene se ispovedala. Kakva čistota i smirenje! Divio sam se. Posle pričešća pošli smo kod nje da odslužim moleban.
Prošla je jedna nedelja. Ona je ponovo došla u naš hram. Pitao sam je kako je stanje kod nje. Ona je spokojno odgovorila:
„Sve je u redu!“
Posle sam ja pitao svog duhovnog oca zašto se to njoj desilo. On mi je odgovorio:
„Zato što se ona pohvalila da “dobro živi”.
Đavo ne može to da podnese i posle takvih pohvala nastoji da nanese što više zla. Ali kraj priče se nije tu odigrao, nego u Valaamskom manastiru. Tamo sam vidio jednog jurodivog tridesetogodišnjaka… Ležao je u velikoj groznici (verovatno mu je temperatura bila oko 40 stepeni). Usred zbrkanog i nepovezanog razgovora, on se odjednom okreće ka meni, i počinje da mi govori:
„A ja znam jednu ženu. Kod nje su mačke trčale po plafonu, krastavci padali u crkvi i još svašta nešto…“
Ja sam se zaprepastio! On nikada nije bio u Sankt Peterburgu, a ja u to vreme nisam čak ni mislio o njoj, niti mi je padala na pamet ta žena! Odjednom, on, pametno me gledajući u oči, govori, kao savršeno zdrav:
„A ti misliš da si veliko delo učinio?“
Ja ćutim, zadivljeno gledam u njega. Da je pretrpela, iz nje bi izašla mučenica, a sad nema stradanja, nema ni nagrade!“, naveo je arhiepiskop Venijamin.