BESEDA NJEGOVE SVETOSTI
Neko ko je u zatvorenom prostoru, ko robuje, ako dođe do Hrista, on je došao do večne slobode i za njega ništa ne znače spoljašnji okovi…
Beseda Njegove Svetosti Patrijarha srpskog g. Porfirija održana 21. oktobra ove godine prilikom osvećenja novog hrama Svetih apostola Filimona i Onisima u krugu Vaspitno-popravnog doma u Kruševcu.
Dragi vladiko Davide, od Crkve po Božjem promislu postavljeni duhovni oče Eparhije kruševačke, dragi i časni oci, braćo i sestre, draga deco,
Veliki je blagoslov uvek kada dolazimo u zaista carski grad Kruševac, carski ne samo po svom spoljašnjem obeležju, nego i po najvažnijem obeležju, po najvažnijoj kruni na koju je pozvan i za koju je stvoren svaki čovek, po obeležju ljubavi. Uvek je zato blagoslov kada dolazimo u Kruševac, jer ovde nailazimo ne na apstraktnu ili na rečima ljubav, nego na konkretni doživljaj ljubavi u neposrednom susretu pre svega, dragi Vladiko, sa Vama, a na istom smo krstu i na istom putu, a onda, braćo i sestre, sa svima vama, a opet svi zajedno na istom smo krstu i na istom putu koji ne samo da vodi u pobedu i vaskrsenje, nego je već sada i ovde po sebi iskustvo i pobede i vaskrsenja.
Međutim, danas je poseban blagoslov i posebna radost što smo došli u Kruševac da ovde na ovom mestu osvetimo hram posvećen dvojici apostola, Filipinu i Onisimu, hram podignut u slavu Božju. Mi dobro znamo šta je čovek kada izdahne, kada ga napusti duša. Šta je čovek bez duše? Čovek bez duše je leš. Čovek bez duše je mrtvac, tj. telo bez duše vrlo brzo se pretvara u prah i pepeo i ne ostaje ni traga ni glasa od onog koji je nosio telo. I kao što govorimo o potpunom, celovitom, zdravom, onakvom kakvom je od Boga zamišljen i stvoren čovek, kada govorimo o celovitoj ličnosti, kada govorimo i o unutarnjoj, duhovnoj strani čoveka, o duši njegovoj, i kada govorimo o njegovom telu u isto vreme, na isti način i jedna zajednica, jedan narod, jedno mesto i jedan prostor gde žive ljudi, gde ljudi prepoznaju da su zajedno, jedno telo i jedan organizam, na isti način ta zajednica, taj organizam, ako nema mesto gde se služi sveta Liturgija, ako nema mesto na kome se moli Bogu, ako nema hram, onda je ta zajednica, ta grupa ljudi isto kao i telo ljudsko bez duše. Onda je i ta zajednica leš. Ta zajednica je mrtva.
Naš narod otkad zna sebe živi i hoće da bude živ. Zato je uvek centralno mesto i u životu pojedinca i u životu zajednice bilo da se radi o zajednici, bilo da se radi o zaseoku, o selu, o varošici, o gradu, u centru i na glavnom mestu uvek je naš narod podizao hram u slavu Božju i kada je mnogo siromašnije živeo nego mi danas, i kada je imao neuporedivo veća iskušenja i probleme. Kakve je sve samo hramove, velelepne bisere svetske duhovnosti i kulture, podizao naš narod i kakve sve lepotice crkve, hramovi i manastiri svedoče danas o tome! A podizao jehramove i onda kada nije imao i kada mu je mnogo teže bilo nego danas, kada nije imao gde glavu skloniti, kada je imao poluprazan tanjir. Primera radi, posle Velike seobe obrevši se u Austrougarskoj, u Sentandreji, ništa nije imao, skrivao se od nepogoda vremenskih u zemunicama, živeo bez zidanih kuća, ali je i tada zidao i sazidao hramove. Dakle, znao je naš narod oduvek da narod bez crkve, narod bez molitve, narod bez hrama jeste leš.
I evo, hvala Bogu, zato smo danas blagosloveni ovde u Kruševcu, u gradu carskom, u gradu ljubavi, jer se na ovom mestu vaspitavaju mladi koji su došli ovde sa mnogim ranama, sa mnogim ožiljcima, sa ko zna kakvim skrivenim bolovima i tugama, sa ko zna kakvim unutarnjim detinjim raspećima koja su ih dovela do toga da izgube orijentir, da zalutaju, da izgube put. Blagodareći brizi ljudi koji vaspitavaju i rade ovde, ali i brizi države Srbije, postoji ovako mesto gde i oni koji vaspitavaju imaju svojevrsno raspeće, svojevrsno odricanje od sebe, od svog komfora. Odrekli su se mnogo toga, ganuti možda svesno, a možda nesvesno, ljubavlju Božjom da bi ono što je najpotrebnije ovima koji se ovde vaspitavaju pružili, a to je ne samo spoljašnji uslovi života nego pre svega razumevanje, pre svega podrška, pre svega ljubav, pre svega pokušaj da se posvedoči da ma koliko izgubili orijentir i ma koliko izgubili put nikada nismo izgubljeni ukoliko imamo kotvu, ukoliko imamo stub plameni koji gori tu u našoj blizini, ukoliko postoji ljubav. Taj simvol stuba i simvol kotve jeste upravo ovaj hram.
Ovde u ovom hramu i oni koji vaspitavaju i oni koji se vaspitavaju dolaziće da se obrate Bogu upravo polazeći od činjenice da znamo da smo živi kao narod i živi kao pojedinci, jer imamo dušu, jer je blagodat Božja sa nama kroz sveti hram. Ovde na ovom mestu, obraćajući se Bogu i jedni i drugi i svi mi koji dolazimo moći ćemo i ono što ne možemo nigde na drugom mestu i ono što nas najdublje zakopano u nama boli da iznesemo pred lice Božje, da otvorimo svoju ranu i svoje srce, ali i da prinesemo i radost kada smo u radosti i da blagodaću Božjom sve ono što nas bori i što je rana isceli se, a ono što je lepota i što je dar umnoži se. Ovde, na ovom mestu, čućemo glas Božji. I ovde, na ovom mestu, razumećemo da smo svi jedni drugima potrebni i da ne postoji važan, i manje važan, ili nevažan, nego da svako ima svoje mesto i da svako može uzrastati u radosti, u lepoti, u dobru, u vrlini, u sticanju mira, samo onda kada je spreman da otvori svoju dušu za drugog, da u svoju dušu smesti drugog bez otpora, bez gneva, bez isključivosti, bez mržnje. Ovde, na ovom mestu, moći ćemo da čujemo glas Božji koji će reći da kada imamo gnev, kada smo ljuti, besni i neraspoloženi da to ne zavisi od onih koji su izvan nas, niti se može ispraviti intervencijom koja je izvan ili iznad nas, izuzev spoznajom da je to naša slabost i da svojim trudom – a to izvan jeste samo blagodat Božja, dakle, i u saradnji sa blagodaću Božjom, sa Bogom – možemo biti bolji.
Ovo je mesto gde će se služiti sveta Liturgija i gde ćemo imati šansu da ogledamo sebe u licu Hristovom, u Njemu kao ogledalu, da prepoznamo šta to treba da popravimo kako bismo bili dobri i bolji svima drugima. Zato se ja radujem i uvek sa dubokim poštovanjem uznosim molitvu za sve one koji vaspitavaju, tj. koji rade ovde, koji su poslenici u ovoj ustanovi, ali isto tako još više sa ljubavlju i razumevanjem se molim za one koji dolaze ovde da budu vaspitani, da se vaspitavaju, da pronađu sebe, da prepoznaju koje je to njihovo mesto sigurnosti ovde u ovom svetu.
Nije čudo što je ovaj hram posvećen Svetim apostolima Filimonu i Onisimu. Oni su simvol ljubavi. Filimon je bio gazda, a Onisim kod njega radnik, rob njegov. Onisim je pobegao od svog robovlasnika i obreo se u blizini apostola Pavla i poverovao u Hrista, a onda je apostol Pavle koristeći tu relaciju gospodara i roba pozvao i i jednog i drugog da svako na svom mestu služi jedan drugog i da svako prevaziđe svoj egoizam, svoje samoljublje tu na svom mestu, u svom pozivu, radi onog drugog. Obraća se Filimonu, koji je bio vlasnik Onisima, koji je takođe bio hrišćanin: Kod mene je došao tvoj rob. On je poverovao u Hrista, on je sada slobodan u Hristu, a sloboda je snaga koja kida sve ostale okvire i okove bez obzira gde smo, da li smo zatvoreni, da li smo sužnji ili formalno slobodni i živimo u svetu. To nije garancija slobode. I onaj koji je slobodan u svetu može biti rob onda kada je bez Hrista, bez blagodati Božje, kada robuje svojim strastima, svom egoizmu, samoljublju, gordosti. Sa druge strane, neko ko je u zatvorenom prostoru, ko robuje, ako dođe do Hrista, on je došao do večne slobode i za njega ništa ne znače spoljašnji okovi. Ljubav prema Bogu ga čini da voli svakog čoveka i ljubav je ono što ga oslobađa. Apostol Pavle moli Filimona da primi Onisima kao brata, a Onisimu koji je bio rob kaže: Ostani to što jesi. Ostani u svom pozivu, ali se vežbaj u ljubavi Božjoj verom, molitvom i podvigom i Bog će te osloboditi gneva i nezadovoljstva. I jedan i drugi ljubavlju prema Hristu postali su braća. To ko je imao više, a ko manje, ko se kojim poslom bavio kasnije – za njih je postalo nevažno. Obojica su postali apostoli Hristovi. Tako i ovo mesto sa ovim hramom vrši svojevrsnu apostolsku službu, službu ljubavi. Znam da ovde nije važno ko je vaspitač i ko je vaspitavani, nego da i jedni i drugi, svako noseći svoje poslušanje, ali i svoja iskušenja, ljubavlju se trude da zajedno idu napred. Taj hod unazad je nešto što ne postoji kao perspektiva ovde, ali i hod unapred nije jedino što je perspektiva, nego i unapred i ka gore, u ovom trenutku kroz svetu službu, kroz svetu molitvu, kroz post, kroz ispovest, kroz sveto pričešće, put ka gore već sada i ovde jeste garancija da trud koji se ovde ulaže ne samo da nije propao nego će sigurno uroditi plodom.
Zato neka ste svi blagosloveni, i vaspitači i vaspitavani, svi vi, braćo i sestre, građani grada Kruševca! Posebno da su blagosloveni – to je interesantno čuo sam da su napravili ulazna vrata, ikonostas i još ponešto u hramu – zatvorenici zatvora u Nišu. Dakle, neka sve Gospod blagoslovi i da što češće ovde dolazimo u radosti i ljubavlju da se svi zajedno molimo. Neka ste blagosloveni! Živeli na mnogo godina!
Izvor: SPC