NEPOKOLEBLJIVI STUB POBOŽNOSTI
Sveti Prokopije Dekapolit je veći deo statak života svog provede u svojim uobičajenim isposničkim trudovima, upućujući mnoge na vrlinu i privodeći ih spasenju.
Svetitelj Prokopije beše rodom iz Desetograđa (Dekapolisa) oko mora Galilejskog, zbog čega se i prozvat Dekapolit.
Ovaj kraj se spominje u Evanđelju svetoga Marka: Dođe Isus na more Galilejsko u krajeve Desetogradske (Mk. 7, 31). Prepodobni Prokopije se u mladosti odade isposničkom životu monaškom i prođe sve propisane trudove, kojima se čisti srce, i ukrasi sebe savršenom čistotom, i beše znamenit među prepodobnim ocima. No pojavi se ikonoboračka jeres, čiji prvi pronalazač beše zli car Lav Isavrjanin.
Ta jeres lažno nazivaše idolopoklonicima one koji poštuju svete ikone i klanjaju im se. I nečastivi car nepravedno i nemilosrdno ubijaše mnoge pravoslavne, a sve ranije pravoslavne careve i arhijereje i znamenite hrišćane, koji su se pobožno klanjali svetim ikonama, on predavaše prokletstvu, iako sam proklet od sviju.
Tada ovaj veliki i nepokolebljivi stub pobožnosti i silni zaštitnik pravoverja, Sveti Prokopije, hrabro ustade protiv jeretika, koji su bezbožno hulili ovaploćenje Boga Slova i bestidno odbacivali Hristov čovečanski lik, na ikonama slikan. I posramljivaše jeretike, izobličavajući njihovo bezumno umovanje, i pobećujući ih nepobedivim bogonadahnutim rečima. I njihova previsprena pričanja kidaše kao paučinu.
Zbog toga izazva protiv sebe gnev zveroimenog i zveropodobnog cara, koji kao lav koji je izišao iz pustinje rikaše, tražeći koga da proguta. I po naređenju carevom prepodobni bi uhapšen i žestoko bijen. Zatim mu gvozdenim spravama ljuto strugaše celo telo, pa ga u mračnu i smrdljivu tamnicu vrgoše.
Nalazeći se u okovima, on velikodušno podnašaše sve patnje, imajući u svima svojim stradanjima drugara i sastradilnika, Prepodobnog Vasilija, koji mu ranije i u isposništvu beše zajedničar i ljubazni sažitelj. Sa njim on, posle mnogih rana zadobijenih za svete ikone, dugo je tamnovao, sve do pagubne končine nasilnikove. A kada bezbožni car Lav bi lišen privremenog, i ujedno s tim, i večnog života, pošto umre i telom i dušom, tada Sveti Prokopije sa svojim sastradalnikom Svetim Vasilijem, i sa drugim svetim i prepodobnim ocima, bi pušten iz okova i tamnice na slobodu.
I ostatak života svog provede u svojim uobičajenim isposničkim trudovima, upućujući mnoge na vrlinu i privodeći ih spasenju. Potom u dubokoj starosti otide ka Hristu Gospodu, da gleda njegovo lice ne na ikoni nego u stvarnosti, i da za trudove svoje primi dvostruku nagradu: kao isposnik, i kao Hristov stradalnik koji se za svete ikone borio do krvi. Skončao mirno početkom devetog veka.