KRICI U ULICI NESTORA ŽUČNOG
Grabio sam u mestu, kao da me je nešto držalo. Otimao sam se. Aritmično počeše da dolaze krici…
Sve strašne priče latentno nalikuju jedna drugoj – sve nose jednake porive pisaca da svoju priču prikažu što vernije i kod čitaoca izazovu izvesnu dozu jeze.
Malo je, međutim, onih kojima je talenat omogućio da čitaoca zauvek (ili bar na neko izvesno vreme) odvoje od poroka čitanja proze strave. Piscu tog profila bliža je namera da njegovi čitaoci u neku ruku dožive slom. Ali nisu svi čitaoci podložni toj vrsti nadražaja.
Ulica Nestora Žučnog se proteže kao kakva zmija spajajući dve upravno povezane niške ulice. Ne duža od sto pedeset metara, u noćnim satima slučajnim (ili namernim) prolaznicima ona oduzima desetine minuta, nekima sate, a neki, kako idu glasine, još uvek traže izlaz. Tuda sam prolazio nebrojeno puta, najčešće sam, isterujući zle duhove iz sebe.
U prvi mah sam pomislio da je moja uobrazilja (često čujem zvukove koji su gotovo po pravilu tvorevina mojih nemira), ali te jezive večeri me uši nisu prevarile (ili mozak!) jer svaki je moj korak bio praćen isprekidanim kricima. Kako koji načinim, tako me sustigne na mah potmula vriska.
Osetio sam da nemam noge te noći (već se spustila noć a nisam mogao odmaći ni deset metara).
Sprdao sam se sam sa sobom kako bih opustio napeta čula. Ali tada, nešto je zacikalo iza mojih leđa! Okrenuo sam se. Nije bilo nikoga. Ničega. Požurio sam. Prividno. Grabio sam u mestu, kao da me je nešto držalo. Otimao sam se. Aritmično počeše da dolaze krici. Sve jači. Svetla na kućama su bila sva pogašena, a ulična su titrala čineći me još nervoznijim. Počeo sam da vičem i ja. Urlao iz sveg glasa, ali sve što sam čuo bili su krici nečega ili nekoga. Odjednom zapazih blagu krivinu i već sam znao da je izlaz blizu. Nisam više ništa čuo. Okrenuo sam se i pitao se: nisu li to krici onih koji još uvek lutaju.
Opet ću proći ulicom Nestora Žučnog.