KOMPROMIS
Znala je da je kompromis ključ svake dobre veze i da bez obzira što je našla svoju srodnu dušu to ne znači da je ona i idealna.
Dok je ispraćala jedan od najromantičnijih zalazaka sunca u Veneciji, sa pogledom na božanstvenu crkvu Santa Maria della Salute, zavaljena u fotelji uz čašu crnog italijanskog vina, Sonja je kao po harfi prebirala po svojim uspomenama i životnim odlukama. Po ko zna koji put je preživljavala sudbonosni susret od pre deset godina u dečijoj bolnici, sa tad već nadaleko poznatim, dečijim hirurgom, kome je, kako je bar uvek svima pričao, samo jedan pogled bio dovoljan da se zaljubi u nju.
Iako je godinama bio u naoko stabilnom braku, imao sina koga je obožavao, Sonja je u trenutku ostavila trajni ožiljak na njegovom srcu. Odmah je znao da mu je ona ljubav života i pre nego što se ostvarila. Dok ju je slušao i bez srama gutao očima, stajao je paralizovan od šoka i nadolazeće ljubavi. Činilo mu se da je baš ovu ženu čekao ceo život. Sa svojih četrdeset devet godina, osećao je da ovu ljubav mora realizovati, bez obzira na predrasude i buduće osude bez suđenja. Pri pomisli na bilo kakvo čekanje, bilo mu je jasno da će to biti život bez života. Nije imao vremena za odlaganje, mladalačka iščekivanja i nepotrebna maštanja. Iako je dvadest godina bila mlađa, delovala je tako samouvereno, svetski, ambiciozno, energično i poželjno. Ono što ju je odvajalo od svih, je njena očigledna ljubav prema deci i profesiji.
Volela je decu beskrajno. Svakom bolesnom detetu i njihovim roditeljima je osim svoje stručnosti, pružala i nadu i tamo gde se ona već ugasila. Duša joj je bila čista kao izvor, jer ju je pročišćavala dečija ljubav koju je primala skoro u istoj količini kao što ju je i deci davala. Osim toga, deca su održavala i ono dečije u njoj, pa je sa neverovatnom lakoćom komunicirala sa njima. Često je govorila da ona ne treba da gleda u nebo da bi videla zvezde, dovoljno je da samo pogleda u dečije oči. San joj je bio da se jednog dana ostvari i kao majka. Imala je već sestrinog sina koga je obožavala, ali je želela i svoju decu i to ne sa bilo kim i po svaku cenu, već sa čovekom kome će pokloniti svoju ljubav za ceo život.
Bila je već dugo sama, u stanju iščekivanja svoje srodne duše. Nije mogla da ne primeti uporno i znalačko udvaranje starijeg kolege. Osim što je bio najbolji u svojoj branši i što ga je poštovala kao izuzetnog profesionalca, bio je neverovatno šarmantan i harizmatičan za ženski svet. Očigledno naviknut na laka osvajanja, rešila je da mu ne pruži šansu. Kad je saznala da je oženjen, digla je zid prema njemu.
Jedno je bila njena odluka, a drugo njegovo sofisticirano i uporno, danonoćno udvaranje i flertovanje. Slao joj je cveće, ostavljao u fiokama njenog stola slatkiše, pisao joj strasna i romantična pisma i pojavljivao se na mestima gde ga nikad ne bi očekivala. Nije se zastideo ni tračeva i kojekakvih priča o njegovom konačno, neuspešnom udvaranju. Sve je radio da bi ga Sonja ne samo primetila, već i ozbiljno shvatila. Na kraju više nije imala snage da se odupire ljubavnoj čaroliji koju je prosipao po njoj.
Sklopili su dogovor. On je morao da se razvede da bi bili zajedno, a zajedničke dece neće imati da se njegov sin ne bi osećao napušteno i zapostavljeno. U tom momentu Sonji se činilo da je to sasvim u redu. Zavoleće ona lako i njegovog sina, a vremenom ni on neće odoleti njoj. Za početak imaće već dva sina, njegovog i njenog sestrića. Znala je da je kompromis ključ svake dobre veze i da bez obzira što je našla svoju srodnu dušu to ne znači da je ona i idealna. Još na početku njihove veze je osetila kako i srodna duša, povremeno može biti i najveći izvor stresa.
Posle nekoliko godina skoro idiličnog i uzbudljivog braka, Sonji se desila trudnoća. Trebalo joj je vremena da prihvati svoje drugo stanje. U njoj je buknula nada koja se širila kao letnji požar u četinarskoj šumi. Možda će se suprug predomisliti i možda će joj dozvoliti da zadrži trudnoću i da se ostvari u toliko priželjkivanoj i potisnutoj ulozi majke. A ukoliko nosi devojčucu, to će jednostavno biti idealna kombinacija u kojoj njegov sin sigurno neće naći prostora za ljubomoru. Već je maštala o mogućem izgledu buduće ćerke, koja će verovatno ličiti na oca, mogućim karakternim osobinama i imenu. Znala je da njihov brak može još više da naraste, ali samo uz zajedničko dete. Na ulicama je isključivo primećivala trudnice i bebe. Počela je da zagleda izloge dečijih radnji. Planirala je nov razmeštaj u stanu.
Suprug je primećivao promene raspoloženja kod nje, pitao za razlog, a ona se samo ogradila ćutnjom protkanom velikim strahom. Vreme je prolazilo, a ona nikako da nađe pravi momenat za priznanje svog novog stanja. Pomišljala je čak i da mu prećuti. Možda da mu kaže da je trudna tek kad bude kasno za sklanjanje trudnoće? Da li će joj ikada oprostiti prevaru i da li će je posle toga ostaviti, kao što je ostavio svoju prvu ženu? Setila se nekih parova, koji su joj pričali kako su njihove veze lake. Sad je zlala da su je zasigurno slagali. Voleti nekoga može biti lako, ali živeti život, bez obzira što je on sa srodnom dušom, prava je mudrost i iskušenje.
Nije pristao na još jedno dete. Sklonila je bebu i deo srca joj je ostao zaleđen. Njemu to nije bilo važno, a ni njena bol, koju je vešto od svih pa i od njega skrivala. Dogovor je dogovor. Godinama nakon toga je pokušavala manje ili više uspešno da supruga prihvati zbog svega što jeste, umesto zbog svega što nije bio. Sve je učinila da zajednički život učini što manje stresnim i što više lepim.
Kad su je u starosti, kad je već uveliko bila udovica, pitali da li žali zbog svojih odluka i donešenih kompromisa, bez dvoumljenja je odgovorila da bi ponovo sve uradila isto.