PRIČA STARCA EMILIJANA
Otac Maksim Simonopetritski je napisao priču o starcu Emilijanu, čija je molitva srca dovela do svetlosti u njegovoj keliji.
Dozvolite mi da vam ispričam priču o monahu, koga sam jednom poznavao. Baš kao što svi mi imamo teške trenutke, on je takođe prolazio kroz veoma kritičan period svoga života.
Đavo je potpalio vatru u njegovom umu, želeći da ga liši njegovog monaškog dostojansta, i učini ga jadnim tražiteljem Istina. Njegova duša rikala je kao razarajući talasi, i on je tražio izbavljenje od svojih nevolja. S vremena na vreme setio bi se molitve srca, ali je ona u njemu slabo odjekivala, jer nije imao vere u sebi. Njegova neposredna okolina nije mu mogla pomoći. Sve je delovalo negativno. Njegovo srce htelo je da prepukne. Kako nesrećan čovek postaje kada je opterećen problemima! I ko među nama nije iskusio ovakve teške dane, mračne noći i strašne osude?
Taj monah nije znao šta da radi. Šetnje nisu pomagale. Tama ga je gušila. I jedne noći, boreći se za vazduh, otvorio je širom prozor svoje kelije. Bila je noć – oko tri časa ujutro. Veoma malaksao, hteo je da zatvori prozor, nadajući se da bar na kratko odmori. U tom trenutku, međutim, sve oko njega – čak i tama spolja – postali su Svetlost! Tražio je izvor te Svetlosti, od kuda dolazi, ali ona je dolazila ni od kuda. Tama, koja sama po sebi nema postojanje, postala je Svetlost, iako je njegovo srce prebivalo u mraku. I kada se okrenuo, video je da je njegova kelija takođe postala svetla!
Pogledao je lampu da vidi da li Svetlost dolazi od nje, ali i ta mala, uljana lampa, nije mogla da postane Svetlost sama od sebe, niti je ona mogla učiniti da sve postojeće bude tako svetlo. Iako njegovo srce nije još bilo prosvećeno, imao je određenu nadu. Obuzet iznenađenjem i podstaknut ovom nadom, ali bez potpune svesti, izašao je u manastirsko dvorište, koje mu je često izgledalo kao pakao. Izašao je u tišinu, u noć. Bilo je sve jasno kao dan. Ništa nije bilo sakriveno tamom. Sve je svetlelo: drvena prozorska okna, crkva, tlo po kome je hodao, nebo, izvor i voda koja je neprestano tekla, zrikavci, svici, noćne ptice – sve je bilo vidljivo, sve! I zvezde su sišle, nebo se spustilo, i činilo mu se da je sve- i zemlja i nebo – postalo Raj.
I svaka tvar tvorila je molitvu (srca), sve je tvorilo molitvu.
I njegovo srce se otvorilo i počelo da pleše; počelo je da bije i da bez svoje volje učestvuje u ovoj molitvi; njegova stopala jedva su doticala tlo. Nije znao kako da otvori vrata, da uđe u crkvu, niti kada je stavio odežde; nije znao kada su drugi monasi stigli, niti kada je Liturgija započela. Šta se tačno dogodilo nije znao. Nestala je obična veza sa stvarnošću, jedino je znao da stoji pred oltarom, pred nevidljivim Bogom, slaveći Litrugiju. Stopili su se ključevi njegovog srca i olatara, njegov glas je odjekivao gore, na oltaru iznad Nebesa.
Liturgija se nastavila. Jevanđelje je pročitano. Svetlosti više nije bilo svuda oko njega, ali je ona svoje gnezdo svila unutar njegovog srca. Liturgija je okončana, ali pesma koja je započela u njegovom srcu bila je beskonačna. U svom zanosu, video je Nebo i zemlju kako pevaju ovu molitvu bez prestanka, i da monah zaista živi samo kada je nadahnut njome. Da bi se to dogodilo, monah samo treba da prestane da živi za sebe.