REČ JEVANĐELJA – REČ HRISTOVA
Ovo je beseda Njegove Svetosti Patrijarha srpskog Porfirija izgovorena 29. oktobra na svetoj arhijerejskoj Liturgiji u hramu Svetog Save na Vračaru.
U ime Oca i Sina i Svetog Duha. Braćo i sestre, reč Jevanđelja je reč Hristova i zato je ona za nas pravilo života i zakon. U našem odnosu prema reči Hristovoj ne važe pravila glasanja većine, tj. po reči Hristovoj ne možemo odlučivati samo i isključivo iz svojih ljudskih parametara i iskustava i uzimati ono što nam odgovara, a ono što nam ne odgovara, što je teško da nosimo, što zahteva podvig i trud, to odbacujemo.
Današnja priča, odlomak iz Jevanđelja po Luki, jeste reč Hristova i neretko reči Hristove treba ispravno da razumemo i da ih ispravno protumačimo tako što se opet nećemo oslanjati samo na svoja iskustva, svoja znanja i svoje sposobnosti, nego ćemo se truditi da uvek naša tumačenja, naša razumevanja reči Hristove budu u saglasju sa svima svetima, da onako kako smo od svetih naučili, onako kako smo primili, kako nas podseća Sveti apostol Pavle, to čuvamo, po tome živimo i to predamo. I neretko da bismo razumeli reči i poruku Hristovu, iako je ona po pravilu jednostavna i namenjena svakom čoveku, potrebno je da imamo plamenu molitvu, potrebno je da se trudimo da živimo u podvigu, potrebno je da nam vera bude živa.
Evo danas, priču o sejaču i semenu Gospod saopštava narodu, a potom je On sam tumači svojim apostolima. Ova priča sama po sebi, takva kakva jeste, zajedno sa tumačenjem Hristovim nema potrebe za našim dodatnim rečima. U svakom slučaju ipak da kažemo ono što je jasno iz same priče, da je Bog onaj koji je sejač, onaj koji seje seme i, kao što smo videli Gospod, kaže da to seme reči Božje jesu darovi koje dobijamo mi ljudi. A Gospod kao sejač je štedar. On deli izobilno na sve strane, seme baca tako da ono pada na svaki milimetar zemlje ili bolje reći na svaku njivu, a njiva koja je pozvana da bude njiva Gospodnja jesu duše ljudske i jesmo mi ljudi.
Najpre i najvažnije prvo seme koje svaki čovek dobija je seme vere. Nema onoga koji u sebi nema klicu vere, koji nema seme vere, jer svako je stvoren po slici i prilici Božjoj i ta slika i prilika Božija jeste upravo temelj u koji je uzidana naša potreba za Bogom, naša vera. U svojoj prirodi mi smo okrenuti ka Bogu. Međutim iako svako dobija dar vere ne odnosimo se svi na isti način prema tor daru. Seme vere nije primljeno na isti način od svakog čoveka iz raznih razloga, a prvi i osnovni razlog, koji jestnj i parametar snage i zdravlja istinitosti naše vere, jeste gordost kao prvi i najveći neprijatelj naš. Gordost je, u najkraćem, naše uverenje da mi možemo postići nešto bez Boga ili da ono što smo postigli, o čemu nas ljudi prepoznaju, poštuju, cene i slave jeste isključivo i samo naša zasluga, jeste isključivo i plod samo naših umeća, znanja, sposobnosti i napora. Zato će od kvaliteta semena, tj. od kvaliteta vere, od kvaliteta dara zavisiti plod, a Bog je svakome dao najbolji mogući dar za njega ili najbolji mogući dar za svakoga od nas. Upravo kroz naš lični dar moći ćemo da postignemo savršenstvo koje se ogleda u našoj posvećenosti Bogu, u našem predavanju Bogu, u našem poverenju u Boga, u našoj ljubavi u odnosu na Boga i paralelno s tim, u isto vreme, u našoj predanosti i posvećenosti bližnjem, u tome da ono što činimo ne činimo da bismo sebe proslavili nego činimo da bismo poslužili bližnjem.
Dakle, kakva je njiva, bez obzira što seme ima najbolji mogući kvalitet i bez obzira što je dar najbolji mogući dar koji sam dobio – ili koji si dobio, ili koji si dobila – zavisiće ipak od toga kako ćemo se odnositi prema daru, kako ćemo ga upotrebiti, da li će biti upotrebljen u znaku hristolike ljubavi u odnosu na Boga i na bližnje – tako što ćemo služiti Bogu i bližnjem – ili će biti upotrebljen tako da treba da posluži našoj samopromociji, našem proslavljanju samog sebe ili same sebe. Može biti da dar koji smo dobili ponekad padne na dušu ili život nekog koji je apsolutno nemaran u odnosu na svoju dušu, u odnosu na svoje spasenje, u odnosu na Boga i na bližnje. Tada dar koji smo dobili od Boga nikakvog ploda ne može doneti, štaviše služiće nama na propast. Ima i onih koji imaju veru i hteli bi nekako da posluže Bogu, ali su nepostojani, tj. onda kada naiđe neka spoljašnja opasnost, kada treba da posvedočimo veru, kada treba da se ne postidimo Hrista, nego naprotiv da Ga ispovedimo.
Naročito je to danas važno, jer najveći deo modernog hoće da kaže da je Hristos neko ko pripada prošlim vremenima ili, u najmanju ruku, da Hrista treba modifikovati i osavremeniti Ga, a onda kada treba da posvedočimo Hrista upravo onakvim kakav On jeste, tj. da posvedočimo svoju pravoslavnu veru i Pravoslavnu Crkvu mi odustajemo. Ima i onih koji prime veru, imaju dar, ali umesto da taj dar neguju unutra u sebi i u tajnosti, molitvom i podvigom da bruse talenat i dar u sebi, njih više privlače lepote ovog sveta, ali ne one lepote i onakve lepote kakve su iz Božje ruke Njegovog promisla proistekle, nego patvorene, izmenjene lepote, tj. varljive i prolazne lepote radosti i uživanja, bogatstvo, slava ili bilo šta što ima svoj početak u ovom svetu, ali zasigurno ima i svoj kraj. Onda taj dar koji su dobili ostaje zaparužen.
Ostaje nam da se trudimo pre svega da prihvatamo sa blagodarnošću ono što smo dobili od Boga, da znamo da dar i talenat koji nam je Bog dao jeste dar Božji, da ni na koji način nema razloga da ga se stidimo ili pak, s druge strane, da ga preuveličavamo. Ili treće, da svoj dar poredimo sa darom drugog i da smo onda surevnjivi, da zavidimo zašto neko ima bolji dar od nas, a zapravo naš dar koji smo dobili je najlepši, najsvetiji, najsvetliji i najspasonosniji dar za nas, dar kroz koji mi možemo postati ono što treba da budemo.
Dakle, važno je da budemo blagodarni Bogu za svoj dar, za ono što smo dobili; da – ne mereći se i poredeći se sa drugima – kroz svoj dar kao uzdarje, uzrastujući blagodaću Duha Svetog, vraćamo uloženo, ono što smo dobili od Boga; da kroz svoj dar, umnožavajući ga, darujemo ono što imamo iznutra, u sebi, bližnjem svom, onom najneposrednijem.
Neka bi Bog dao da sve što smo dobili od Boga, molitvom neka bude volja Tvoja koju neprestano izgovaramo, bude put naš prema bližnjem i zajedno sa bližnjem od svih nas ka nebu gde svi sveti anđeli Božji, heruvimi i serafimi, slave Boga – a i mi im se pridružujemo – Oca i Sina i Svetog Duha sada i uvek i u vekove vekova. Amin!