BOJNO POLJE
Disanje je bilo u raskoraku, kada bi jedan udahnuo, drugi bi izdahnuo, simfonija zvukova u mraku.
Danas su se opet posvađali. Bujice reči letele su preko usana tolikom snagom da su se jedan drugom u par navrata unosili u lice. Svako se trudio da nađe što jaču reč kojom će pogoditi onog drugog kao maljem u glavu.
I kako je svađa iznenada počela, reč tamo, reč onamo, tako su i sve odjednom bile ispaljene kao meci i ostajala je samo prazna vilica kao prazan šaržer. Tišina je bila još teža kao da je gušio dim od ispaljene municije. Pala je i noć teška kao tuga, ili zavesa na odigrani čin predstave. Delili su isti veliki krevet i svako je legao na svoju polovinu ostavljajući veliku šupljinu na sredini kao da je tu počinjao ambis. Roletne na prozorima bile su skroz spuštene i obezbeđivale su totalnu pomračinu.
U toj tišini čulo se samo kako dišu. Disanje je bilo u raskoraku, kada bi jedan udahnuo, drugi bi izdahnuo, simfonija zvukova u mraku. Kako ih je san uzimao pod svoje, tako su počeli da hrču naizmenično kao u horskom pevanju. Ujutru će svako kuvati svoju kafu i neće gledati u onog drugog, od srdžbe i besa prštaće jutro do podneva. Posle ručka leći će svako na svoju polovinu kreveta da odmori. Zaglavljeni u tom stanu kao u glibu promašenih života u sebi će plakati nad teškom sudbinom ne želeći to da priznaju nikom.
Ona je tog jutra napunila trideset godina a osećala se kao da joj je sedamdeset. Gledala je u sliku iznad lampe. Na njoj je ona sa četrnaest godina sa belom mašnom u kosi i dečijim osmehom na usnama, laka kao pero. Protrljala je svoje teške ruke da bi se podsetila da može da ih pomera. Okrenula se prema njegovoj strani kreveta jer je neko zvonio na vrata.
„Ljubavi!“, doviknuo joj je dok je propuštao majku u stan, „Stavi kafu za nas troje!“
„Odmah, srce, samo da se umijem!“ čulo se iz sobe.
Večeras će svađa biti još jača, jer svaki put kada se lavina zaustavi na kratko, pucanje brane bude kao eksplozija. Noć će sve to pokriti jer čemu drugom i služi?!