NAPOLJU HLADAN DAN
I meni pre neki dan rekoše za tebe da su te videli, smršao i propao, ali ne rekoh ništa. Pozdravih cimera i nastavih da šetam…
Svi u svojim mislima… Vreme neprepoznavanja. Hitaš nekud, a ne znaš ni sam kuda. Kako si? Eto, ništa. I ne slušaš, u svojim si mislima. Imaš podstanare u glavi, u stvari cimere, već si se navikao. Bolje nego da ćutiš.
Tako ne prepoznam drugaricu iz detinjstva. Gleda žena mene, ja nju, gledamo se i ćutimo. Nasmeši se ona, taj prepoznatljivi osmeh moje drage drugarice, nasmeših se i ja. Milka! O, koliko radosti u susretu. Žurim, draga, teči na parastos. Uuuu! Šta ćeš. Majka mi nije dobro. Biće bolje! Daće bog!
Onako, u prolazu…
O, kako se promenila, mislim… Oh, kako je propala, muka svima, šta ćemo.
Rekoh zajedničkom drugu o susretu. Empatija radi…
Prođe nekoliko dana, za koje ne znam „gde si bio, šta si radio“, samo proletoše. Zove me zajednički drug.
Jao, video sam Milku… Što je propala… Smeh. Moram da ti ispričam nešto, ali nemoj da me izdaš. Kaže ona: Videla sam Nensi, što je smršala, propala… Pa, zbog zuba, pravdam se ja. Da, da, rekao sam joj… Haha, odzvanja smeh.
Pomislih, kiselo: I meni pre neki dan rekoše za tebe da su te videli, smršao i propao, ali ne rekoh ništa.
Pozdravih cimera i nastavih da šetam.
Napolju hladan dan.