OBDUKCIJA
„Kad će da rade obdukciju? Odmah, danas?!”, pokuša da sve nadvikne jedna matora vrana kojoj je u repu ostalo samo tri pera.
U spomen Branku Ćopiću, velikom srpskom književniku i humanisti
Na kraju gradskog parka koji je gledao na reku, na čijem su se drveću okupljale ptice sa svih strana, sva usplahirena stiže čavka. Ovde dolete s brda iznad grada, pade na granu kestena. Nad gradom su u prošlosti leteli mnogi zli duhovi i veštice, a sad je bio spomenik nebrojanih istorijskih događaja.
„Iskopali su ga iz zazidanog groba! Izvadili kovčeg! Kažu, jutros rano, u pet časova, da niko ne vidi!”, kreštala je čavka kao da je dave.
„Šta govoriš, koji grob su otvorili? Čiji kovčeg odneli? Kako? Gde su ga odneli?”, upita druga a za njom ostale čavke, vrane i vrapci. Vrapci se ubrzo razbežaše uplašeni od silne graje i galame na drvetu, osim jednog. Ostali odleteše na susednu kamenu ogradu.
„Odneli su kovčeg u bolnicu, na puškomet odakle su ga izvadili iz groba”, nastavi prva slomljenim glasom.
„Šta će s njim da rade?”, upita druga. „Hoćemo da znamo šta se s njim dogođa!”
„Ama, šta su našli u kovčegu? Da li je on zaista tamo?”, nadvikivale su se vrane s čavkama.
„Tamo na brdu vrapci pričaju da je grob prazan!”, dodade stari vrabac zaostao za svojim jatom.
„Kad će da rade obdukciju? Odmah, danas?!”, pokuša da sve nadvikne jedna matora vrana kojoj je u repu ostalo samo tri pera.
„Odakle će da počnu? Šta će da pronađu kad ga otvore?! Odakle je?! Ko je?!”
„Pa, počeće od srca! Da vide kako je umro, od čega…”
„Možda su ga otrovali?!”
„Narod priča da on nema srca! Pobio je toliki broj ljudi.”
„Posle rata, one koji su slučajno nosili bradu, stavili bi uza zid, i upucali!”
„A koliki je broj pobio na onom ostrvu u moru?!”, mahala je krilima ona koja je donela vest u park.
„Neki kažu da on to nije znao!”
„Ma nemoj da se zezaš!”
„Hoćeš da kažeš da nije znao ni šta je počinjeno tamo gde je on rođen pre nego što je došao na vlast?… Kad si se ti rodila?!”
„Nemojte o tome da mi govorite! Ako je istina pola od onog što kažu da se dogodilo, počinjeni su strašni zločini…”
„Tada niko nije smeo da govori o onome što se događa. Brzo bi ga ućutkali.”
„Zajedno s nekoliko partijskih pajtaša, s kojima je započeo svoju revoluciju, držao je sve pod kontrolom. S onima koji su nosili kožne kapute!”
„Otkud toliko kožnih kaputa posle rata?”
„Znao je on sve šta se događa u državi!”
„Držao je sve pod kontrolom!”
„Moju porodicu su pobili kad su Amerikanci i Englezi bombardovali moj rodni grad, dole niz reku. Po njegovoj naredbi i dekretu…”
U raspravu se umeša jedan gavran, koji je sedao na grani susednog drveta i sve slušao. Ovoga je, s obzirom na slavne pretke koje je imao, društvo vrana, čavki, vrabaca i ostale sitne faune iritiralo. Mnogo su brbljali i pričali a malo kazivali. Podsećali su ga na političare u javnim raspravama kojima je bilo svejedno da li ih neko sluša. Ovo o bombardovanju ga je zainteresovalo jer su tokom njega mnogi njegovi rođaci nastradali.
„Nisu samo jedan grad bombardovali po njegovoj direktivi. I druge su bombardovali, mnoge po nekoliko puta!… Ne znate sve! U istoj direktivi da se bombarduju gradovi, naredio je da se industrijska postrojenja i fabrike uzmu i odnesu u susedne zemlje…”
„U susednu gde je, kažu, rođen!”, dodade jedna svraka.
„Zbog toga su valjda uzeli da otvore njegov kovčeg! Da naprave obdukciju, ispitaju DNK-a, saznaju ko je on. Od kakvog je testa zamešan, zbog čega je zataškavao tolike zločine…”
„Najgore u istoriji!… Kažu da su tada oči vadili…”
Posle ovoga, ptice jedna po jedna stadoše da se razilaze, jedne zato što im je bilo dosadno da dalje slušaju brbljanje, a druge zato što su bile poražene onim šta su čule, kakve su zločine i kriminal ljudi sposobni jedni drugima da počine. Na drvetu, na kraju glavnog gradskog parka, ostalo je samo nekoliko ptica.
Tada iz obližnjeg žbuna u parku iskoči crvendać. Ovaj nije stremio visokim granama pa zacvrkuta s grančice žbuna gde je obitavao, tanane i nežne kao što je i sam bio.
„I vi ne znate šta se dogodilo jednoj blagorodnoj duši, jednom velikom spisatelju, koji je i o meni pisao u svojim pesmama i pričama. Kao mlad, nosio je pušku i borio se protiv okupatora, onih koji su činili zločine u njegovoj zemlji. Pridružio se onom čiji su kovčeg jutros izneli iz groba…”
„Ima li još nešto da se o njemu kaže?”, primeti stari vrabac. „Počinio je dovoljno zla za jedan život!”
„Počinio je zločine za nekoliko života!”, besno zaleprša krilima ona vrana s tri pera u repu pre nego što je odletela na drugi kraj parka.
„Ovaj omiljeni pisac, kome su ukazivali pažnju i poštovanje, kog su svi voleli, koji je objavio nezaboravne knjige o žrtvama, hrabrosti i drugarstvu u ratnim danima, a posle napisao jeretičku priču. Ova se nije dopala onima koji su vladali. Odjednom je, onaj kog su svi slavili kao velikog pisca, pao u nemilost. Prestali su da o njemu govore, a mnogi da ga i izbegavaju. Tako, nekako u isto vreme, jedan od njegovih pajtaša, pozvao je pisca na razgovor. Tovarili su mu da je skrenuo s partijske linije, da je izneverio revoluciju, i druge stvari. Na kraju razgovora upitao ga je, šta radi sa svojim honorarima dobijenim od autorskih prava za svoje knjige, da li ima novca, i gde ga čuva. Kad je književnik odgovorio da ima štednu knjižicu, partijski glavešina mu je rekao da ovu donese i pokaže. On je sutra to uradio, budžovanu doneo knjižicu u kancelariju. Štedna knjižica mu nije bila vraćena, nikad je više nije video…”, zacvrkuta tužno crvendać.
„Možete da zamislite kako se osećao!”, uzvrati vrabac.
„Ovaj krasan čova, uvek pun života i radosti, nikad se od ovoga nije oporavio”, nastavi crvendać a grudi mu vrisnuše crvenom bojom koju je nosio na grudima. „Hajka nije prestajala, nasilničko ponašanje se nastavilo… Jednog dana, deprimiran, uvređen nepravdom, ophrvan tugom, otišao je na most u centru grada i sa ovog skočio u smrt…”, crvendać završi slomljenim glasom. Onda prhnu, sakri se na dnu žbuna što je brže mogao.
Poslednje ptice pobegoše s drveta. Nastade muk. Onaj gavran pre nego što je sa susednog drveta odleteo preko reke, kriknu bolno jedanput, pa još jednom…