NAJSVETIJI DEO LITURGIJE
Naziv epikleza se u hrišćanskim crkvama označava kao deo anafore kojim sveštenik priziva Svetog Duha na pričasni hleb i vino.
Moglo bi se reći da je nemoguće i zamisliti tako smelu molitvu kao što je ova molba za vidljivim prisustvom Gospodnjim u obliku hleba i vina, prisustvom koje se savršava čudom Svetog Duha.
Isti Onaj koji sedi na nebesima s desne strane Oca u slavi postaje – premda skriveno – vidljiv i opipljiv u obliku Hleba i Vina, i to ovde na zemlji, u Tajni koja se savršava u Svetoj Liturgiji. To je uistinu vazneti i proslavljeni Gospod, koji je, istovremeno, i Onaj koji sedi s desne strane Oca. Ali On sada postaje vidljiv među nama kao „Jagnje koje je zaklano“. Hleb koji se prelama Njegovo je Telo, i Vino u Čaši je Njegova Krv izlivena za nas. U ovom spoljašnjem i vidljivom obliku Njegovog skrivenog prisustva, Gospod slave uvek i iznova obznanjuje svoje stradanje na Krstu za nas – dokle god ova zemlja postoji.
Upravo na ovaj način, evharistijsko obznanjivanje Hristove smrti, koje Crkva savršava kroz molitvu blagodarenja, sada postaje Njegovo istinsko ispunjenje. Ne govorimo više mi, već dragocena Krv izlivena za nas na Krstu – jednom i zauvek govori umesto nas.
„Pristupili ste“, govori se u Poslanici Jevrejima, „Isusu, Posredniku Novoga Zaveta, i krvi očišćenja, koja bolje govori negoli Aveljeva“ (Jevr 12, 24). Krv Isusova govori „silnije i bolje“ od krvi Aveljeve i svih ubijenih na ovoj zemlji, krvi koja vapi za osvetom; ali krv Isusova sada vapi Bogu za naše iskupljenje. Gospod ovde na zemlji uvek obznanjuje da je Njegova lična osobenost da služi – to je isti Gospod koji nas neprestano zastupa pred Bogom Ocem na nebesima kao naš Prvosveštenik (Rim 8, 34; Jevr 7, 25). Svetotajinski spomen Isusa pred Božijim licem dobija svoje konačno i objektivno značenje. A sve se ovo zbiva samo silom „životvornoga Duha“.
Imajući čvrsto pouzdanje u Isusovo obećanje, Crkva može samo da istupi i zatraži praznim raširenim rukama silazak Svetoga Duha, koji njene Darove pretvara u ono zbog čega su oni i predloženi. „Pitate“, veli sveti Jovan Damaskin, „kako hleb postaje Hristovo Telo, a vino i voda Hristova Krv… Kažem vam: Sveti Duh dolazi tu i sveštenodejstvuje ono što prevazilazi i razumevanje i mišljenje“ (Fide de orth. IV, 13). Uporedo sa tim, narastajuća nesposobnost da se delatnost Duha poima kao unutarnji i jedini uzrok osvećenja Svete Evharistije neprekidno je dovodila do nesporazuma u bogoslovlju i u liturgijskoj praksi, i to naročito na Zapadu gde je do njih i došlo u srednjem veku.
Nasuprot mnjenju sholastičkog bogoslovlja, nije teško dokazati da se čak i Kanon Rimske Mise može u velikoj meri razumeti s obzirom na epiklezu koja sledi nakon reči ustanovljenja – a koja se, uprkos tome što je prikrivena, jasno može razumeti kao jedna vrsta epikleze. Jedina je razlika u tome što umesto smele molbe za silazak Svetog Duha iz Istočnih Liturgija, ovde imamo tananiju molbu da Darovi budu uzneti na nebeski Presto rukom Anđela: „Jube haec perferri per manus sancti Angeli tui in sublime altare tuum, in conspectus divinae majestatis tuae: ut, quotquot ex hac altaris participione sacrosanctum Filii tui Corpus, et Sanguinem sumpserimus, omni benediction coelesti et gratia repleamur…“
Ova molitva, kao i molba koja odmah sledi za prihvatanje Svetih Darova, a koji se potom porede sa žrtvama Avelja, Avraama i Melhisedeka, predstavljali su stalni izazov za tumačenje Rimokatoličkog kanona Mise u sholastičkom smislu. Toma Akvinski je već pokušao da odstrani ovu sablazan pomoću alegorijske interpretacije reči „Jube haec preferri…“ (Suma Theologica III, 83, 4, 9). Čak je i Martin Luter, suočen sa odlomkom iz kanona Rimske Mise, došao do zaključka da je on „summa summarum… eital, gräulich, lästerlich Ding im Canone“ (u Schreiben an das Kapitel zu Wittenberg, die gottlosen Zeremonienabzutun, 1524). Međutim, sve probleme ove vrste moguće je rešiti u svetlu prvobitnog liturgijskog bogoslovlja rane Crkve.