RUSKI „BLICKRIEG“
Ne čudi veliki broj diverzija i sabotaža, a posebno bolno, naročito za ukrajinsku vojsku, bilo je curenje važnih informacija.
Piše: Jaroslav Kombilj
U Ukrajini su, nakon proglašenja nezavisnosti 1991. godine, na ključnim pozicijama još dugo ostali funkcioneri odani Moskvi. Da ne govorimo o tome koliko je, i na kojim sve mestima, bilo instalisano ruskih špijuna.
Sve to je omogućilo zauzimanje Krima 27.02.2014, gotovo bez ispaljenog metka, jer je sve unapred bilo pripremljeno, kao što je bilo unapred organizovano proglašenje državnog suvereniteta Luganske Narodne Republike i Donjecke NR 12.05.2014. Sve to propraćeno plakatima i transparentima: „Ukrajina je Rusija“, „Evropa je Sodoma i Gomora“, „Ruski je državni jezik“, i sl.
Nije tajna da su u ukrajinskim državnim institucijama bili infiltrirani ruski agenti, što je sprečavalo brzo i temeljno čišćenje važnih pozicija, od lokala, do državnog administrativnog, političkog i vojnog vrha Ukrajine. Otuda ne čudi veliki broj diverzija i sabotaža, a posebno bolno, naročito za ukrajinsku vojsku, bilo je curenje važnih informacija.
Upravo na tu kartu je Putin, sa svojim saradnicima, računao u planiranju trodnevne „Specijalne ratne operacije“ osvajanja Kijeva, tj. Ukrajine. Istina je da su Ruski vojni stratezi tačno znali gde se šta od važnih vojnih ciljeva u Ukrajini nalazi, i istina je da su to u prva tri dana velikim delom uništili ili onesposobili. U prvom redu avijaciju i raketni sistem. Međutim, izgubili su iz vida da se Ukrajinci vekovima bore za svoj opstanak i da su u toj borbi očeličeni u tolikoj meri da neće pokleknuti pred agresijom jednom od dve najmoćnije vojne sile u svetu.
Ljubav prema svojoj domovini, koja ne pita za cenu, hrabrost i odlučnost Ukrajinaca, ne omalovažavajući pri tom ni veliku pomoć brojnih zemalja, osnovni su razlog što Putinov „Blickrieg“ nije uspeo.