NINA
Prvo što je videla bila je Nina, ali ne osakaćena i isprljana, već uredno očešljana s mašnicom navrh glave…
Bila jednom jedna ružna devojčica s naočarima. Nije imala nijednu drugaricu i po ceo dan se igrala s jednom nagom, raščupanom lutkom koja nije imala ni ruke ni noge. Lutka se zvala Nina.
Njeno ime je bilo napisano lepim krupnim štampanim rukopisom ružičastim slovima na kutiji koju je ružna devojčica dobila za rođendan. Nina je sada bila osakaćena, pola kose joj je bilo počupano, telo isprljano i masno, prestala je da govori „Mama!“
Ipak, još uvek je imala lepe oči i duge, duge trepavice. Ružnu devojčicu su jednog dana gađali blatom obesni dečaci iz susedstva. Ona od tog poniženja postade toliko razdražena, u neobuzdanoj ljutini najzad iskopa Nini oči. Ružnoj devojčici beše žao lepih Nininih očiju i ona ih spremi u fioku noćnog ormarića s opscenim crtežima i mlečnim zubima. Onda je iz dosade sve, i zube, pobacala u ve ce šolju.
Jednom se ružna devojčica, ko zna zbog čega, veoma rasrdila i stala nemilosrdno da tuče Ninu. Kada Ninina glava snažno udari o rukohvat kauča, nešto kvrcnu i začu se nežan, pomalo tužan Ninin glas: „Ružna devojčice, o, ružna devojčice – zašto me tučeš?“ Ružna devojčica namah oslepi od tog glasa. I ona teško zarida.
Posle mnogo, mnogo godina, ružnoj devojčici, koja više nije bila ružna devojčica već izuzetno ružna starica, iznenada se vratio vid.
Prvo što je videla bila je Nina, ali ne osakaćena i isprljana, već uredno očešljana s mašnicom navrh glave, s rukama i nogama, u kariranoj haljinici i crnim lakovanim cipelicama. Baš onakva kakva je bila u kutiji prvog dana kada su je doneli ružnoj devojčici na poklon.
Iz ljupkog, ozarenog Nininog lica začu se vedri glasić: „Dobro jutro!“
Ružnu devojčicu-staricu spopade neka zluradost i jed, neka pomamna želja da naudi Nini kao nekada, i ona viknu groznim, promuklim glasom: „Kakvo crno i zlo jutro!“ I samo što posegnu za Ninom da je opet tuče, ružna devojčica-ružna starica opet oslepe. Ovaj put zauvek.