KARAĐORĐE
Eto, komšo, iz inata hoću da mi se sin zove Karađorđe. I tako je svom sinu dao ime Karađorđe, koje ovaj i danas ponosito nosi…
Jedne jeseni u razgovoru sa znancem iz zavičaja, koji je pribežište, posle „pobede“ u ratu 1999. godine, napustivši Karagač i rodnu Metohiju, našao na obalama Gružanskog jezera, započeh priču o našem zajedničkom zavičaju i njegovim nekadašnjim stanovnicima.
I seti se čovek priče i nekih dogodovština iz vremena kada mu se rodilo najstarije kumče. Te i ono što se obično događa u takvim prilikama, dogodilo se, reče, i nama. Kum i ja i još neki prjatelji završismo u najbližoj kafani iz koje smo posle nekoliko sati od pića i veselja jedva „krstili zemlju“.
Nazdravljasmo i ukrštasmo čitavo prepodne. A, potom, onako dobro nakićeni, odlučismo da skoknemo do Mesne kancelarije da novorođenče upišemo u matične knjige.
– Dobio sam sina, zagrme s praga ulaznih poluotvorenih vrata, moj kum pozdravljajući prisutne. Matičar, Šiptar, koji je živeo u susednom selu Rzniću, bez reči otvori knjige i upita:
– Ime, koje ime, komšo?
– Đorđe, reče moj kum.
– Kako, Đorđe?! – pita matičar.
Mi se pogledasmo, čudeći se ovakvoj upadici.
– Zašto baš to ime, komšija? Jeste li mogli da nađete neko drugo ime?
A moj kum skoro ispamećen od besa dreknu, – piši, Karađorđe! Eto, komšo, iz inata hoću da mi se sin zove Karađorđe.
I tako je svom sinu dao ime Karađorđe, koje ovaj i danas ponosito nosi. Sudbina je htela da Karađorđe završi Bogosloviju u Prizrenu i još uvek kao sveštenik službuje u Čačku u čuvenoj Žičkoj eparhiji svetog vladike Nikolaja Žičkog i Ohridskog.