DUNAV MI JE ISPRIČAO
Dunav ne odustaje ni od podučavanja. Polako me uči kako da shvatim, pravilno definišem i na kraju sa većom ili manjom merom ostvarim svoje trenutne životne ciljeve.
Živeći pored Dunava, navikla sam da je pri svakom našem susretu drugačiji. U zavisnosti od godine, godišnjeg doba, doba dana, mog životnog ciklusa i raspoloženja, menja svoju veličinu, izgled, boju, karakter, brzinu, a posebno miris. Najviše volim njegom miris i snagu s proleća.
SSUCv3H4sIAAAAAAAEAJ2RTW7DIBCF95V6B4u1LdnBceRcJepigHGMgiEC3CqKfPeCMRXr7pjvMT9v5v35UVWEgZOcXKt3jEIslVqdt+Cl0QG39cEtaoG2JCikN1aCKiEDz2cNCwaoV6Ui3naROA9+dehiswNx8HgPNRL8K5EmuqW4ysIuhowgEVIXzK1sZxlt9b8z0+Mru4E7av7aBy6MWFQIycgtfSWPH492Ka3BKqQpXH0bDip+oEWlp5Vc6nuRZvy8bzmncbNqb+MI5NSNeXiijHkCU3HLUyiLmc/gXMgQmRe9eDirWYpW2vjdw7ESIsIxYtjRU9v2Ix26gY6Xoe1bkg9o+EOK0mW66SyDZF8Fl3ECAsDowChrBGOXph8urGED5Q2y9oyI03SeRNj99gtMR/oTigIAAA==
Dunav je između ostalog i veliki umetnik. Neumorno i kontinualno teče i isto tako neumorno i kontinualno priča uvek drugačije priče. Da bih naučila da čitam njegove priče, prvo sam morala da naučim njegov jezik slika, za koji mi je bilo potrebno i vreme i intuicija. Priče priča, veštim nizanjem slika koje se mogu sagledati isključivo pažljivim posmatranjem njegovih dubina. Čitanje slika zahteva i vreme i strpljenje. Nekad su mu priče slične, ali nikad iste. Kad god se sa čežnjom, pažljivo i dovoljno dugo zagledam u njega, pronađem za sebe sliku, naslikanu baš za tu priliku. Obavezno veoma znalački, suptilno i nekako nenametljivo utka jednu ili više afirmativnih poruka upućenih meni.
Slikajući za mene, skoro uvek koristi celu paletu boja. Ubeđena sam da zna koliko volim boje i različite oblike. Moje slike su uvek pune nade, životne radosti i obavezno su neobično lepe. Isperu mi dušu od tuge, povrate mi optimizam, raznesu bes, dodaju energiju i poklone nezaboravne trenutke blaženstva. Dunav ne odustaje ni od podučavanja. Polako me uči kako da shvatim, pravilno definišem i na kraju sa većom ili manjom merom ostvarim svoje trenutne životne ciljeve. Zato nije slučajno što ga često doživljavam i kao svog ličnog psihoterapeuta. Trudim se, da mu se bar nekako odužim i zato mu uvek osim zahvalnosti i divljenja, poklonjam i deo sebe. Kao začin, dodam mu u vodu i malo svoje duše.
Poslednji put mi je poklonio jednu od najlepših slika do sad. Nakon vožnje bicikla sela sam na bedem i posmatrala ga tačno u delu gde opasuje Petrovaradinsku tvrđavu ispod mosta Duge. Pozavidela sam mu i na veličini i na snazi. Delovao je čak i pomalo opasno. Osećala sam se kao njegova negacija. Zagledana u dubine, odjednom je samo izronila božanstvena, vanvremenska slika Novosađanke.
Bila je to žena sa gustom, kestenjastom, kuždravom kosom dignutom u slobodnu punđu, sa krupnim, spomenak plavim očima, osenčenim dugim, crnim trepavicama. Prav nos, bela put, pune usne i bujne grudi su predstavljale ne samo lepu, već i zrelu, ostvarenu i pre svega jaku ženu, koja može sve, tzv. ženu zmaj. Umesto šešira, nosila je osunčanu Petrovaradinsku tvrđavu. Na leđima je imala veliki ruksak, iz koga su provirivali blizanci, dečak i devojčica, lepi kao san. Bili su čisti, negovani i beskrajno srećni na maminim sigurnim leđima. U rukama je držala veliku ispletenu drvenu korpu punu povrća, voća i dugačkih kifli. Bila je do struka u vodi, u plišanoj, elegantnoj, tamno zelenoj haljini, posutoj kristalnim kuglicama leda sačuvanih još od zime.
Deca su ličila na majku. Sin je imao mamine oči i kuždravu plavu kosu, a na ramenu mu je stajao galeb, koji kao da ga je čuvao, ko zna od čega. Jednom rukom je zagrlio mamu oko vrata, a drugom je držao sestru za ruku. Osmehivao se i gledao ponosno u galeba i nebo.
Sestra je imala tamnu, dugačku talasastu kosu, pune usne i oči boje Dunava, nekako sivo zelene. Na glavi je imala venčić od zrelih trešanja. I ona je jednom rukom zagrlila mamu oko vrata, dok je drugom čvrsto, skoro neraskidivo držala brata za ruku. Bila je zamišljena, ljupka i tad već zagledana u budućnost.
Žena je ponosno nosila svoju prošlost koliko god da je teška bila. Čvrsto je držala sadašnjost u svojim rukama i ne žaleći se, radila je sve što je bilo potrebno za svoju porodicu i sebe. Uživala je u svakom trenutku koliko je mogla. Strasno je upijala lepotu života iz raznih izvora ljubavi. Budućnost je čekala kao vojnik spremna, sa elanom i optimizmom, rešena da se odlučno i do kraja života bori za sve svoje životne prioritete i postavljene ciljeve.
Pročitala sam priču do kraja, pa opet ispočetka, sve dok mi se nije razbistrilo koje mi poruke Dunav ovog puta šalje. Kad sam konačno osetila plimu nadolazećeg optimizma i radosti, Dunav je i priču i sliku i poruku izbrisao bez traga. Zanemela od lepote, napojena nadom, prožeta novom energijom, srećno i mirno sam ponovo sela na svoj bicikl, na moju voljenu Olgu i krenula ka svom domu da se borim za svoje ciljeve i da uživam u sadašnjosti koliko god mogu.