OPKLADA
Ne ulazeći u dublju raspravu u vezi klasifikacije ratova, jedno sigurno znam: pravednih ratova nema!
Piše: Jaroslav Kombilj
Svakodnevno slušamo o strahotama rata u Ukrajini i Palestini, kao i manjim sukobima širom planete. TV kanali iz sata u sat prikazuju razorene gradove i naselja, poginule i ranjene borce, uplakane ljude koji u trenu ostaju bez onoga što su celog života stvarali: bez kuće i kućišta, bez svojih najmilijih.
I kao posledica toga – postajemo otupeli na ta dešavanja, sve dok nevolja ne zakuca na naša vrata. Čak, rekao bih, ponašamo se navijački, kao da se radi o nekom sportskom takmičenju a ne o nezamislivom stradanju nedužnih ljudi. Jedni su za agresora, drugi su za ove što se brane, iako je nepojamno da neko ima razumevanja za one koji upadaju na tuđu teritoriju jer su vojno ili brojčano superiorniji.
Naravno, ratovalo se, kako bi se reklo, otkako je sveta i veka. Ma, ratovalo se i pre no što je čovek sišao sa drveta. Najpre za bolje drvo, po za bolji deo šume, pa tako redom, do današnjih dana. Uvek treba nešto osvajati. Uostalom, u svakom ratu, bio osvajački ili oslobodilački, troši se, osim oružja i municije, još mnogo toga: uniforme, lekovi i sanitetski materijal, hrana, transporta sredstva, gorivo, i šta sve ne, što je neophodno kao ratna podrška. A to znači da proizvođači tih resursa od toga imaju koristi. Valjda je zato i nastala ona poslovica: „Nekom rat, nekom brat.“
U ovom globalizovanom svetu, gde je kapital, odnosno novac, osnovni pokretač svih dešavanja, pa tako i ratova, nije teško shvatiti ko je, iako iz pozadine, glavni pokretač savremenih sukoba. Međutim, ono što je teško shvatiti je uloga verskih vođa u vezi tih dešavanja. Tumačeći verska načela, bilo bi logično da se upravo oni zalažu za mir u svetu, ali, pažljivom analizom nastanka ratova kroz istoriju, nije teško izvući zaključak da su baš oni najčešće bili podstrekači. A to se, nažalost, i danas dešava. Primera je, širom sveta, napretek, pa po tome ni mi nismo izuzetak. Uostalom, ne tako davni sukobi na prostorima bivše Jugoslavije su najočigledniji primer nacionalne, verske i politčke netolerancije.
Ne ulazeći u dublju raspravu u vezi klasifikacije ratova, jedno sigurno znam: pravednih ratova nema! Jer, kako može biti neki rat pravedan ako neko nasrne na drugu državu, uništavajući i pljačkajući sve pred sobom. Kako da ga nazove pravednim neko ko mora da ratuje iako rat ne želi? Ratovi mogu biti samo agresorski, s jedne strane, i odbrambeni, sdruge strane.
Istini za volju, u rat ne idu dobrovoljno svi koji se nađu u tom kotlu. Većina bi radije da do rata nikad ne dođe, i da ljudi žive u miru, brinući svoje svakodnevne brige. Nažalost, oni se ne pitaju, a među regrutovanima se uvek nađu i takvi kojima je to prilika da ispolje svoje devijantne nagone. Jedan takav primer, koji zaista užasava, dogodio se u skorije vreme, u jednom, može se reći – građanskom ratu.
Dvojica ratnika, dobrano podnapiti u jednom osvojenom vinskom podrumu, krenuše na ratni zadatak. Naime, iza sela koje su osvojili, nalazilo se prostrano minsko polje koje je jedinici onemogućavalo dalje napredovanje. Za razminiravanje nije bilo vremena, a ni stručnjaka, pa je starešina rešio da se u polje nateraju meštani iz osvojenog sela, te da tako reše problem. Ova dvojica poteraju dva meštana, pa da ne budu dokoni, klade se koji će nesretnik pre da nagazi minu…
Posle svega, pitam se – šta se s ljudima dešava? Kako je moguće da, nakon svih tragedija koje ratovi donose, ratova i dalje ima, te da su sve sofisticiraniji i sve bezobzirniji?
Aman, zaman, ljudi! Dokle više?