ISTINITA PRIČA
On je, zapravo, zatvorenik. Robijaš. Osuđen za ubistvo. Branio se da nije to učinio, svi koji su ga znali su tvrdili to isto…
Ovo nije obična priča, poput onih koje inače pišem a sviđaju vam se. Ovo čak nije priča nalik nijednoj drugoj koju sam čitao, kamoli pisao.
Ali… Iako je naslov potpuno drugačiji od onog na šta ste navikli u druženju sa mnom, a i drugačiji od onog na šta ste inače navikli da srećete kada izađete napolje, potpuno je istinit. I, ta priča ide ovako:
Pre neku godinu, kada je moja majka već počela teže da se kreće, u jednom hramu nama ne baš blizu, zamoli me ona nešto.
– Idi, ne bilo ti teško, do onog monaha tamo što stoji. Daj mu ovo – reče i pruži mi novac. Nije me iznenadilo što želi da mu da neki prilog. Kad je sa svojih 19.600 dinara tadašnje penzije (sad je to malo veće) umela da sprema Božićne poklone za beskućnike, stvarno me nije čudilo ni ovo. Ono što jeste, to je bio iznos. Za nas, vas, za ogromnu većinu, to je maltene „smešna“ svota. Za nju, doktora nauka, bivšeg direktora državne institucije kulture na koju ju je, kao nestračnaku, a stručnu ličnost, svojevremeno postavila Vlada Srbije, to je bio ogroman novac.
Naravno, prišao sam po završetku liturgije tom monahu, mlad je, mlađi od mene, i pitao da li se ne bi ljutio da mu predam prilog. Za one koji ne znaju, monasima se može dati prilog da se oni i manastir u kome su – ponekad, a bar jednom, pomole za priložnike. Može i za nekog drugog: na primer, za pokoj duše nekog preminulog, ili za nekog bolesnog, zavisi od situacije i potrebe.
On se tiho, gotovo neprimetno osmehnuo, iznenađen što mu je neko prišao jer to, videlo se, uopšte nije očekivao tako mlad, pa je rekao „nemojte, nema razloga…“ ili tako nešto. Naravno, bio sam dovoljno uporan da ne odustanem od svog poslušanja, a on dovoljno poslušan – da ne uvredi nikog oko sebe, kao što to monasi i teže. Pitao je samo kako mi se zove majka (da je spomene u molitvi), ja odgovorio „Vesna“, a on me posle pitao i za moje ime, što sam odgovorio nekako automatski, svakako ne da sebe ubacujem u tu priču.
Prošlo je od tada… Pa, dosta vremena.
Baš dosta.
Sad, da ne kažem „pre koji tren“, jer beše ipak pre koji dan – iako mi je sve još pred očima, opet sam ga video. I opet je nepomično stajao na istom mestu, kao što sam svojevremeno, kada sam pola meseca svog života prvi put proveo na Hilandaru tamo viđao monaha kako nepomično stoji pokraj kivota svetog Simeona mirotočivog, satima.
Ovoga puta sam ponovo prišao sa prilogom, a on, videvši me (posle toliko vremena) reče:
– Ne treba. Pa, dali ste prošli put…
Zastao sam.
„Prošli put“ = pre nekoliko meseci!
Godina!
Ko će se setiti.
– Ali, to je bilo baš dav… – počnem ja, a on se opet onako blago osmehnu.
Stvarno mlad. Maltene sin može da mi bude, učinilo mi se od toga koliko mu je lice postalo kao dečje. Nije razlika u godinama baš tolika, ali… na trenutak je stvarno delovalo toliko blago to lice.
– Moraću ponovo da insistiram – otprilike sam odgovorio, a on, iako je probao da me odvrati ponavljanjem „da smo prošli put već dali“, ipak nije hteo da me žalosti.
– Kako ono beše … – reče on, pa dodade: – Darko i… Vesna?
Tek tada sam se zapanjio. Prošlo je stvarno nekoliko meseci. Godina.
Zapamtio je imena.
Što znači da se bar jednom pomolio. Ako ne i više, mnogo više puta.
U međuvremenu, od tog našeg prethodnog susreta, ja sam jedva preživeo neko strašno živono iskušenje. Moja majka je, takođe u međuvremenu, pala niz stepenice na kojima bi mnogi mlađi poginuli, a ona bez preloma prošla (iako na skoro tri nedelje nepokretna, ali, slava Bogu, sada se već opet kreće).
Sigurno me Bog nije čuvao zbog nečeg u meni, već zbog vas koji ste se molili kada sam to zamolio. I za nju, isto. Ali, sigurno je i taj mladi monah imao svoj udeo. U to više ne sumnjam, jer… ko pamti imena ljudi koje samo jednom, na pola minuta sretne?
Ova priča, međutim, ima potpuno neočekivan kraj. Kao što vam je bio neočekivan i naslov.
Koji sat kasnije načuo sam, ali od izvora kome bih verovao i da kaže da treba sad u vatru skočiti, da je u pitanju monah koji samo vikendom ugleda ovu slobodu koju mi vidimo svakog dana. On je, zapravo, zatvorenik. Robijaš.
Osuđen za ubistvo.
Branio se da nije to učinio, svi koji su ga znali su tvrdili to isto, svi koji su ga u međuvremenu upoznali, tvrde to isto. Ali, sud je rešio da njega i ne samo njega osudi i… Robija je, čini mi se, duža od deset godina. Možda i 15, ne znam tačno. Ali, eto, bliži se kraju i on sme da izađe vikendom, kada i dođe na liturgiju.
Tu smo i se i sreli.
Tu, na jedinoj večno slobodnoj teritoriji – onoj na kojoj smo zajedno i sa Tvorcem, i sa našim precima, i sa našim gresima i molitvama da nam te pogrešne procene ne postanu kamen oko vrata. Tu smo i sa grešnim mislima i sa grešnicima, tu samo sa našim robijama iako nam je Šekspir lepo rekao „Ne daj da ti misli tvoje – budu tamnice tvoje“, ali smo i sa robijašima.
I, nije ova priča svratila pred vas tek tako. Ona je i poziv da dođete na te slobodne teritorije jer ih ima svuda, ponegde i svakodnevno. Ali i da vas podseti, baš kao što je mene podsetilo to što nam je ovaj monah znao imena, na nešto važno:
Ljudi možda neće upamtiti šta ste im rekli, ali će upamtiti kako su se zbog vas osećali.
Bog vam svima svakog dobra dao.
Zapisao Darko Nikolić