OVCE
Bilo je to možda, pre nekoliko godina… U toj školi samo nas nekoliko je dolazilo iz grada, svi ostali su obrađivali imanja i gajili voće i povrće, krave, koze, ovce…
Trebalo se u teškim vremenima prehraniti i odškolovati decu rasutu po svetu.
Tog dana smo radili “Asku i vuka“, deca su pre časa dobili zadatak na šta da obrate pažnju i da razmisle u značaju umetnosti na nas pojednice.
Svi su se spremili osim jednog nestašnog dečaka sa krupnim braonkastim očima. I dok smo mi razgovrali o delu, on je počeo da nabraja rase ovaca i doneo je flajere sa slikom ovaca.
“Merino, sjenička, šarplaninka, Lester, Linkoln…”
I tako u nedogled.
Vidim, deci smeta. Tada nisu radile ove službe (PEpsi), pedagog i psiholog, i odlučih da
ga odvedem kod direktora.
Direktor me nije ni pogledao, ni pitao što sam ga dovela. Već je njemu dao sokić, domaća
radinost, i počeo da priča koja od ovih daje najviše vune, mleka i mesa.
Dok su oni pijuckali sok i ćaskali prijateljski, osetila sam da sam nepotrebna i rekoh: Ovde
sam ja sigrurno problem! Doviđenja!
Kasnije se dečak uselio i jedva sam čekala da završi 8.
Čak mu je pobratim postao direktor, nekad, kad mu se nije išlo na časove, sedeo bi i pio sokić, čista domaća radinost.