NAJBOLJI POZNAVALAC NARODA
Ogromna je bila uloga Srpske pravoslavne crkve u podršci našem narodu tokom Prvog ustanka 1804. godine.
Uloga Srpske pravoslavne crkve, njenih predstavnika: arhijereja, monaha i sveštenika, crkava i manastira bila je od ogromne važnosti u Prvom srpskom ustanku. Njoj pripada jedno od prvih mesta.
Ponikla iz naroda, srasla i vremenom izjednačena sa narodom, ona se od njega nije nikada odvajala, već je zajedno sa njim podnosila sve nevolje i tegobe života, hrabreći ga i podržavajuć da istraje.
Najbolji poznavalac narodne duše i njegovih pogleda na život i svet, čuvar narodne tradicije, narodne prošlosti i svih kulturnih tekovina narodnih, Srpska pravoslavna crkva umela je da oseti narodna stremljenja i znala da upotrebi svu svoju duhovnu moć i snagu za njihovo ostvarenje.
Stoga je sasvim razumljivo što među nosiocima događaja u Ustanku u Šumadiji jedno od prvih mesta pripada crkvenim ljudima.
Ti predstavnici crkve delili su zajedno sa svojim narodom njegovu sudbinu: u miru su bili njegovi prosvetitelji i učitelji, a u ratu njegovi predvoditelji. Oni su u Ustanku u velikom broju uzeli aktivnog učešća. Ne samo sa krstom u ruci i epitrahiljem oko vrata, već i sa sabljom oko pojasa, pištoljima i jataganima oko pojasa i puškama o ramenu.
Mnogi od njih su u boj išli ne kao narodne starešine nego kao obični vojnici. I oni su se nalazili u onom malom broju ljudi koji su znali da kažu ne samo gde smo, već i kuda ćemo i kako ćemo. Zar je mogao neko lepše i plastičnije predstaviti ustanicima tadašnje njihovo stanje i položaj od sedoga i čestitog prote Atanasija, kada je sa krstom u ruci rekao prisutnima: crkve su nam umukle, žene, kćeri i sestre sramote, starce i starice gaze, nejač ubijaju, sa čega zemlja stenje, a nebo plače gledajući muke naše. A put kojim se imalo poći da bi se postiglo najpotrebnije bio je sadržan u rečima da je krajnje vreme – ili mreti ili živeti, poginuti ili se osloboditi, u tim rečima koje su često ponavljali crkveni ljudi.
Kao crkveni predstavnici, tako su crkve i manastiri odigrali važnu ulogu u Ustanku. Mnogi od njih bili su zborna mesta ustanicima, služili kao skloništa oružja, municije i drugih potreba, bili sedište najvažnijih državnih ustanova, na primer Praviteljstvujuščeg Sovjeta, i mesta gde su se vođe Ustanka sastajale na razgovor i dogovor o gorućim narodnim pitanjima.
Zbog takve svoje uloge sasvim je prirodno da su oni najviše pretrpeli od neprijatelja. Pored junačke smrti u borbama, desetine sveštenika i kaluđera bili su na najsvirepije načine mučeni i ubijani, a veliki broj manastira i crkava oštećen, spaljen i porušen.
Stoga Srpska pravoslavna crkva može sa ponosom da gleda na svoje učešće u Ustanku. Svojim dostojanstvenim požrtvovanjem i herojskim radom u prošlosti stekla je zasluženo priznanje u sadašnjosti.
Dragoslav Stranjaković o stopedesotogodišnjici Ustanka, Glasnik Srpske pravoslavne crkve, jul-septembar 1954.