BUĐENJE

Ali to nije sve. Izgleda da ovo s molitvom nije bilo šala. Neko me je bukvalno shvatio. Mislim na ono sa crnim rupama. Ne sećam se ničega…

Pakao, ako postoji, mora da ima neke veze s mamurlukom.

buđenje

Baš kao mamurluk, i pakao je kazna za prepuštanje. Posledica, ne kazna, rekli bi teolozi. Bulazne, naravno. Poenta s paklom je da nema razlike između kazne i posledice. Svaka je kazna samo posledica. Krivica je samo suočavanje.

Okean suštine, okean tupog bola i mučnine…

U ustima blato, duvan se vraća u zemlju od koje je uzet. Iz utrobe nadire kiselina donoseći, možda, kratkotrajni predah u vidu podriga, između dva udarca nazubljenog i škripavog gonga u glavi. Ne pomeraj se, diši na nos. Proći će. Tišina!

Odnekud mi na um pada himna. Krupni bas peva:

Da molčit vsjakaja plot, neka umukne svako telo, da molčit vsjakaja…

Znam, sad sledi teror sećanja, želja da se pobegne od crnih rupa, da se svaka od njih ispuni nekim, što je moguće verovatnijim, „nije strašno“. Što, opet, pokazuje koliko smo glupi – te crne rupe su jedino dobro u čitavoj stvari. Crna rupa je jedino dobro u svemu ovome! Ne pomeraj se!

Da molčit vsjakaja plot, neka umukne svako telo, da molčit vsjakaja… I neka ništa zemaljsko u sebi ni ne pomišlja.

Od Boga sam odustao, ali mu se u ovakvim trenucima, iz nekog razloga, po pravilu vraćam. Evo i sad, ovaj glas što nepozvan peva, to bi trebalo da je moja molitva. Što mi, opet, samo pokazuje koliko sam glup. Jer ako molitva sada, u ovoj glupoj situaciji, zaista radi, to samo znači da je Bog loše uredio stvari. Glupo, takoreći. Ako li ne radi, opet isto. I to nije tek dvostruki apsurd, već dvostruka glupost – što je, razume se, mnogo gore. Opet nalet kiseline iz utrobe. Neće valjda gong. Ne otvaraj oči!

Da molčit vsjakaja plot, neka umukne svako telo, da molčit vsjakaja… I neka ništa zemaljsko u sebi ni ne pomišlja.

Izgleda da je ovoga puta molitva odlučila da radi jer kao da osećam nekakvo olakšanje. Što je, naravno, besmisleno. Kao da je bitno… Ma, bitno je! Samo da nema gonga.

Da molčit vsjakaja plot, neka umukne svako telo, σιγησάτω πᾶσα σάρξ… I neka ništa zemaljsko u sebi ni ne pomišlja.

Otvorio sam oči i pritisnuo dugme za prozor. Zujanje podizača mi prija, pulsiranje u glavi popušta. Svežina prodire u auto, u mene. Zora je, tek sviće. Parkiran sam pored puta, preda mnom je tabla koja označava ulazak u grad. Desno su njive, kukuruzi, uz nasip iza koga se vide topole, a levo, prekoputa, šumarak koji se prostire sve do reke. Preda mnom se nazire most koji vodi u grad. Vidi se nekoliko solitera, tu su i dva barokna zvonika.

Izlazim iz kola, osećam se mnogo bolje. Auto je netaknut. Odelo mi je u dobrom stanju, nema nikakvih tragova. Solidno izgledam, realno. Kežual ali desetka, kombinacija koju najviše volim. Crni, lagani sako od somota, pamučna bela košulja, crne farmerke i crne, ručno rađene patike koje bi mogle da prođu i najstrože kriterijume elegancije.

Na sakou su crna dugmad od ebanovine, sa oksidiranim srebrnim okvirom. Na njima je spartansko Λ.

Odnekud se pojavi scena: stojim pred ogledalom, na meni su ovaj isti sako i bela košulja. Krojačica M., šarmantna gospođa u ranim šezdesetim, govori gledajući u moj odraz:

– Ju-ju, pa vi’te vi kakav je ovo momak, gos’n sudija! Al’ imam ja još nešto, ko stvoreno za vas. Doći će kao šlag na tortu!

Okreće se hitro i trči do velikog stola punog kojekakve pozamanterije. Nakon nekoliko trenutaka se čuje:

– Evo ga! Λ za Lazara! – viče detinje radosno.

Da, Lazar. Okružni sudija Lazar V. C’est moi, pomislih, a odnekud u sebi začuh Lilijevu uvertiru za Le bourgeois gentilhomme. Bolje mi je.

Ali to nije sve. Izgleda da ovo s molitvom nije bilo šala. Neko me je bukvalno shvatio. Mislim na ono sa crnim rupama. Ne sećam se ničega. Pozornica je postavljena, sad i muzika svira, ali nema scenarija. Tekst je nestao. Amnezija. Nema drugih glumaca.

Zavesa se podiže, nemam kud.

Vraćam se u auto. Palim, verglam, neće. Gorivo – nula bodova. Kako sam onda uopšte dospeo ovde, kako sam parkirao?

Kao da je bitno, kao da imam izbora… Pozvaću taksi. Telefon je mrtav, baterija je prazna.

Izlazim iz kola i krećem ka gradu.

Iz knjige „Vaskrsenje“