JEZIČKA ZAVRZLAMA
Tek što se završi ova pesma, kad krenu pesma koju sam, u svoje vreme, pomalo svirao na harmonici, a koju sam takođe voleo…
Ima istina u koje nije dobro da verujete.
Bjelinski
Ne umem da pevam, ali volim muziku. Tim više ako muzika i tekst idu ruku pod ruku. Jer, ne retko imate da je dobar tekst sahranjen lošom kompozicijom, ili obrnuto. I nije mi važno da li je reč o narodnoj, zabavnoj ili klasičnoj muzici, samo ako se uz nju osećam relaksirano i produhovljeno.
Jednom prilikom, sedeći u nekom lokalu i pijuckajući svoja pića, ja lozu, a moj drugar Milenko ladno Apatinsko pivo, prisećali smo se školskih dana i kojekakvih zgoda i nezgoda iz tog vremena. Tako smo se setili i nastavnice muzičkog obrazovanja koja je obojicu nagovarala da se upišemo u dečiji hor. Kao, imamo sluha, a tehniku pevanja ćemo savladati uz pomoć dirigenta i malo truda. Međutim, po našoj proceni, to bi tražilo mnogo truda, a – nije bilo vredno truda. Tim više što je u tom horu bilo malo dečaka, pa smo se plašili da će se drugari s nama sprdati.
U toku tog razgovora začu se pesma „Ide Mile Lajkovačkom prugom“, koju sam voleo, a koju sam čak i pevao kad sam bio „dobre volje“ ili „malo veseliji“. Verovatno zato što sam 1968. tom prugom stigao u Čačak, na odsluženje vojnog roka. Milenku se takođe svidela, da li što se u pesmi pominje Mile, ili što je lako pevljiva, pa je mogu pevati i ovakvi pevači kao nas dvojica, nije ni važno. Međutim, na svu sreću još nismo bili dovoljno „dopingovani“, tako da nismo počinjali i da je pevamo.
Tek što se završi ova pesma, kad krenu pesma koju sam, u svoje vreme, pomalo svirao na harmonici, a koju sam takođe voleo: „Stade se cvijeće rosom kititi“. Odmah sam pozvao konobara i naručio još jednu turu pića. Milenko se zagleda u mene i zapita:
– Koji ti je andrak? Danas ti je svaka pesma, što bi se reklo, po duši.“
I tako krenu čudan razgovor.
– Volim srpsku narodnu muziku, jer ima melodiju sa dušom, kao i tekst, za razliku od dobrog dela današnjih turbo-folk hitova, o kojima bolje da ne kažem šta mislim.
– Dobro. Možeš da voliš ili ne voliš neke pesme, to je stvar ukusa. To ti je kao ono: neko voli plećku, a neko rebarca, neko tortu, a neko baklavu, neko crnke, a neko plavuše… Uzgred, ova nije srpska već bošnjačka pesma.
– E sad stigosmo na klizav teren. Šta to znači: bošnjačka? Mogu da shvatim da su Bošnjaci muslimanske veroispovesti, pa se po tome razlikuju od Srba, koji su pravoslavci, ili od Hrvata, koji su katolici. Ali jezik je isti, samo su varijante u pitanju. Druga je stvar što te varijante istog jezika političari, uz asistenciju, ili na insistiranje, verskih vođa, sve više udaljavaju i prave veštačke razlike stvarajući četiri jezika.
– Koji ti je sad pa četvrti?
– Kako koji? Pa crnogorski.
– Zar to nije srpski jezik, samo što ga neki crnogorski političari proglasiše za poseban jezik?
– Pa zašto Crnogorci ne bi imali pravo da imaju svoju varijantu istog jezika? Šta su oni gori od Srba, Hrvata ili Bošnjaka? Kad je već reč o svojatanju, nedavno sam čuo dobru foru: da su Makedonci Srbi sa govornom manom. Mada jeste duhovito, ali to ipak nije za zezanje! I o makedonskom jeziku imam svoje mišljenje, ali pošto on nije iz ovog korpusa o kome govorimo, ovaj put ću to preskočiti.
– Izgleda da je ta tvoja rakijetina prejaka, ili su ti nešto sipali u piće… Da nisi počeo da radiš za neku stranu službu?
– Ma ne zezaj. Suština ovog problema, o kome pričamo, je u tome što ne mogu da se dogovore o tome kako bi se zvao zajednički jezik, a da taj naziv prihvate svi pobrojani… Da se lingvisti pitaju, oni bi već smislili neko ime za taj zajednički jezik… Naprimer: jugoslovenski ili južnoslovenski…
– Kakava te sad Jugoslavija spopala? Jedva smo je se rešili, a ti bi sad da je restauriraš. E pa neće da može!
Tu Milanko lupi šakom o sto i ustade od stola. U trenu shavtih da je mom drugu lingvistika apstraktan pojam, pa pokušah da ga smirim.
– Jugoslaviju nisam ni spomenuo, ma šta ja o njoj mislio, već sam govorio o imenu jezika koji bi bio zajednički i svima prihvatljiv, uvažavajući sve njegove varijante, nezavisno od govornih područja. Uostalom, u svetu imaš dosta primera da se jedan jezik, uz razumljive varijante, koristi u različitim državama. Uzmimo za primer španski, koji je maternji jezik za oko pola milijarde ljudi širom sveta. Da ti nabrojim samo neke od država u kojima je to, pored Španije, službeni jezik: Meksiko, Kolumbija, Argentina, Venecuela, Kostarika, Peru, Čile, Kuba, Gvatemala, i tako dalje. Pa što i ovde ne bi moglo da bude da svaka od novonastalih država ima svoju varijantu istog jezika? Međutim, problem je što to, u svakom od pobrojanih naroda, političarima ne odgovara. U borbi za opstanak na vlasti koriste davno smišljenu krilaticu: „Zavadi pa vladaj“. Religiju da i ne spominjem. Tek to je nepremostiva barijera.
– Kako možeš da tvrdiš takvo nešto? To su najobičnije budalaštine! A veru mi ne diraj!
– Ništa ja ne tvrdim. I ničiju veru ne diram! Nek veruje ko u šta hoće! Ja samo iznosim svoje viđenje jezičkog problema, što ne mora da znači da sam u pravu. Uostalom, valjda imam pravo da iznesem svoje mišljenje, bez obzira da li se ko slagao sa tim ili ne.