BESEDA SRPSKOG PATRIJARHA
Gotovo da je pravilo da kroz promašaj, kroz pad, tj. gubitak i kroz poraz često dolazimo sebi. Ne možemo, gotovo po pravilu, učiti na tuđim greškama…
U Nedelju o bludnom sinu, 3. marta ove godine, Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije služio je svetu arhijerejsku Liturgiju u hramu Svetog Save na Vračaru.
U propovedi na perikopu iz svetog Jevanđelja po Luki, Svetejši Patrijarh se osvrnuo na priču o bludnom sinu ili izgubljenom sinu iz Jevanđelja po Luki.
Braćo i sestre, ova priča ne samo da spada u sam vrh svetske književnosti po svojoj formi i po svom sadržaju, nego spada i u najdublje otkrivanje ljudske prirode, ljudske psihe, unutrašnjeg poretka, izazova, ali i rešenja sa kojima se suočava čovek. Po tome, ova priča spada u jednu od najvrednijih priča koja je ispisana ljudskom rukom. Toliko je bogata, slojevita i sa mnogo strana može da se posmatra da bi mogli tomovi i tomovi knjiga kao tumačenje na ovu priču da se napišu.
U priči imamo jednog oca i dva sina. Jedan od sinova, mlađi sin, hoće ono što mu pripada, svoje nasledstvo. Hoće da započne samostalan život, to je nešto što mu pripada, želi svoje nasledstvo da započne samostalan život nezavisno od drugog brata i od očevog doma. Ništa normalnije ni prirodnije. To je nešto što pripada ljudskoj prirodi, potreba da se razvija, da raste, da ide putem individualizacije, a da bi čovek mogao ići tim putem on mora uzeti svoje darove, ono što njemu pripada, što je dobio od Boga, i to, ulažući napore, umnožiti i razviti.
Međutim, postoji i mogućnost, s obzirom da sve zavisi od načina na koji upotrebljavamo svoje darove i sve zavisi od naše slobode, da zaboravimo da su to darovi, da smo to dobili kao kredit, kao zajam, kao talenat koji ne samo da treba da sačuvamo i vratimo onako kako smo dobili od Boga, nego treba da umnožimo ono što smo od Boga dobili. Postoji dakle mogućnost da odgovorimo trudom i ljubavlju, blagodarenjem, uznošenjem slave Bogu i da to bude spasonosno za nas. Taj i takav put znači upodobljavanje darova sa ciljem da gradimo zajednicu sa bližnjima, jedni s drugima, zajednicu u kojoj drugog vidimo kao svog brata, a ne kao suparnika i neprijatelja, kao nekoga koga se plašimo da će nam uzeti ono što nam pripada.
U ovoj priči vidimo da je mlađi sin uzeo ono što mu pripada. Uzeo je tako što je sve prisvojio sebi, očigledno egoistično i sebično. Ne umnožavajući, rastočio je ono što je dobio kao talenat, talenat na dar. Potrošio je, upropastio sve do mere da je postao puki siromašak, bez ičega od imanja svoga, od onoga što je dobio od oca. Otišao je u daleku zemlju i tamo svoj život pretvorio u život koji nije dostojan čoveka. Često nije moguće da, ako nam ide sve od ruke, razumemo šta je dar od Boga, da razumemo koliko nam je potreban bližnji, koliko smo mi njemu potrebni. Često kada nam ide sve od ruke, jednom rečju, zaboravimo na Boga i na druge ljude, zaboravimo na svoje unutrašnje duhovne potrebe, jer mislimo da smo sveznajući, da sve zavisi od nas. Sve postoji da bismo mi ispunili i zadovoljili svoje nagone i potrebe, koje smo proglasili da su naše jedine. Gotovo da je pravilo da kroz promašaj, kroz pad, tj. gubitak i kroz poraz često dolazimo sebi. Ne možemo, gotovo po pravilu, učiti na tuđim greškama. Moramo sami da lupimo glavom o zid kako bismo mogli da razlikujemo duhove, da razumemo šta je istina a šta je laž, šta je pravda a šta nepravda, šta je crno a šta je belo. To je slučaj sa ovim mlađim sinom. U njemu može prepoznati svako sebe, svakodnevno činimo ono što on čini na različite načine, ali kroz pad možemo da osetimo kolika nam je potrebna blizina Božja i koliko nam je potreban drugi i bližnji. To i ovaj mlađi sin shvata u jednom trenutku. Iako je sve izgubio seća se doma očevog, seća se, bolje reći, oca. Nije izgubio svest o tome da mu je otac otac i to da je on sin svome ocu. Ostao je trag poverenja u oca i zato razumevši dubinu i tamu ada oseća potrebu da se vrati ocu i da zatraži oproštaj od njega.
Epilog ove priče je svima poznat. Otac ne samo da se obradovao sinovom povratku već ga je iščekivao, čakao je neprestano da mu se sin vrati i toliko se obradovao da mu je napravio veliku gozbu. U liku izgubljenog sina svako od nas može da prepozna sebe, ali imamo i starijeg sina koji kad je video radost očevu što mu se vratio sin, tj, što se vratio brat starijega sina – on se rastužio. Nije se obradovao povratku, ustajanju iz pada, iz greha, isceljenju i izlečenju svoga mlađeg brata. Rastužio se i, štaviše, u njemu se pojavila mržnja ne samo u odnosu na mlađeg brata nego i u odnosu na oca. I ova slika starijeg sina jeste nešto u čemu mi sebe najčešće ne prepoznajemo. Međutim, koliko god je bio izgubljen mlađi sin, koliko god je bio on bludni sin, u istoj meri, ako ne i više, i stariji sin je bio izgubljen. Iako nikada nije napuštao očev dom on je u tom domu bio potpuni stranac. Bio je odvojen od svih, uživeo se u ulogu ispravnog, ulogu pravičnog, ulogu onog koji čini sve onako kako treba, ispunjava volju očevu, ali i očekuje nagradu i potvrdu za to što čini. Nalazi smisao, nalazi punoću ne u ljubavi očevoj nego u potrebi da bude priznat, u potrebi da bude slavljen, u potrebi da bude prepoznat, da bude čistunac kao svetac. Zato on i kaže, osećajući srdžbu prema onome što je otac učinio, prema gozbi koja je priređena mlađem bratu: Sin tvoj je bio takav i takav. Bio je nikakav i ti si mu sada kada je došao priredio gozbu, a ja ti sve činim i nijedamput mi nisi priredio ništa. Često smo i mi dakle, ali to ne prepoznajemo, upravo kao i ovaj stariji sin.
Mi smo i mlađi i stariji sin u isto vreme. I padamo i grešimo i rasipamo talente koje smo dobili od Boga, ali smo i kao stariji sin sujetni, gordeljivi, slavoljubivi i samoljubivi. Mislimo da je dovoljno da spolja ispunjavamo ono što se od nas traži, a često nam je srce kao kamen, kao led. Dakle, ova priča je priča je priča o ljubavi, zapravo o ljubavi oca. Zato Oci Crkve nazivaju ovu priču kao Priču o milostivom ocu. Na reči starijeg sina upućene ocu sin tvoj, dakle stariji sin govori da mu brat nije brat i da mu otac nije otac, otac odgovara: Brat tvoj bi izgubljen i nađe se. Otac nije podeljen u svojoj ljubavi između dva sina, raduje se povratku. To je zapravo, braćo i sestre, nada svakoga od nas. Da nikada ne zaboravimo da smo sinovi Boga višnjega i da nikada ne zaboravimo da je On po svojoj prirodi ljubav, jer ne postoji stvar koja je nerešiva. Ne postoji pad iz kojeg ne možemo ustati. Ne postoji promašaj koji ne možemo ispraviti. Potrebno je da razumemo ljubav Očevu i da razumemo da smo samo sa Njim i u Njemu ono što treba da budemo, a to se zove pokajanje, upravo period za koji se pripremamo kroz Veliki post koji je pred nama. Neka bi Bog dao da uvek imamo snage da se vraćamo u Dom Očev, da se vraćamo Jednom Bogu u Trojici, Njegovoj ljubavi, milosrđu i da Ga uvek slavimo kako sada tako i u vekove vekova.