PENZIJA
I bi tako, iz preduzeća me lijepo ispratiše, dadoše i neki skromni poklon, da ih se ponekad sjetim. I tri plate, da mi se nađu dok ne legne prva penzija.
Moram priznati da sam se radovao penziji. Nije me obeshrabrila ni kuknjava starijih kolega, koji su isticali da je manja od pola nekadašnje njihove plate, a o regresu, zimnici, ogrevu, toplom obroku, dnevnicama, terenskom dodatku, prekovremenim satima, da i ne pričam. Koliko je, toliko, nisam još zaboravio šta znači nemati, za mene će biti dovoljno.
I bi tako, iz preduzeća me lijepo ispratiše, dadoše i neki skromni poklon, da ih se ponekad sjetim. I tri plate, da mi se nađu dok ne legne prva penzija. Neki pustiše i pokoju suzu, ali ne oni od kojih sam to očekivao. Usput me pripitaše kad i kako ću iseliti onolike knjige i sitnice kojih je bila prepuna kancelarija. Četrdeset godina rada, od toga više od pola na istoj stolici i nije tako malo.
Supruga, nekoliko godina mlađa, morala je da radi još koju godinu. Teško joj pada što mora na posao, a ja da ostanem u krevetu. Kad zazvoni sat, ustanem i ja da joj skuvam kafu, dok ona obavi jutarnje rituale prije nego što krene. Ne pada mi teško, ionako sam navikao da malo spavam. Dok pijemo kafu, dobijam instrukcije šta treba da uradim dok je ona na poslu. Pijaca, samousluga, mesara, pekara, banka, autoservis, obućar, krojač, vodoinstalater… Ispočetka sam se trudio da zapamtim, dobro je za demenciju, ali kako sam uvijek ponešta zaboravljao, za svaki slučaj sam zapisivao. Novac za te aktivnosti sam trošio od penzije.
Sin i snaha ne stanuju sa nama, stan sam im kupio prije nego što su stupili u brak, jer kako bi se drugačije uzeli, djecu su vodili u školu i vrtić. Moj zadatak je bio da u podne sačekam unuku ispred škole, a onda nju za ruku, pa po unuka u vrtić, jer nije red da ostane poslednji, mimo sve djece.
Trčim da obavim kućne zadatke, a onda se vraćam po djecu. Usput se mora ispoštovati ritual, da se malo poigraju u parkiću, a onda u market po slatkiš i sokić. U marketu, unuka se zalijepila za novu barbiku, a unuk za metalni autić, kojemu se otvaraju sve četvora vrata, a može i gepek. Platna kartica trpi sve, koliko košta, vidjeću uveče, kad od banke dobijem izvod.
Žurim kući, da ih dočekam, da postavim sto, podgrijem ručak od juče, pripremim salatu, da nađem pokoju riječ ohrabrenja, jer, zaboga, vraćaju se umorni sa posla. Usput, svi mi govore:
‒ Lako je tebi, ti si u penziji, da je i meni to dočekati!
A ja svako jutro sanjam kako idem na posao, pa mi bude drago. A onda se probudim, pa Jovo, nanovo…