On se vraća

Rasčešljavši sva mora ovog sveta, oprobavši divlji duvan,
odgrizavši tešku šapu umora,
on se vraća svojoj prokletoj obali,
gde je tako prazno i strašno, da pticama rastu očnjaci,
a umesto robe dolaze novi bogalji i prosjaci.
On će po običaju odćutati: „Pa, dobro jutro,
večnozelena gomilo govana!“
A grad, kao i uvek, neće reći: „Dobrodošao natrag, perverznjačino!“

On će, gazeći zarđali pesak, obrisati prašinu sa čekinja,
da bi opet otišao kod nje,
kod te hrabre devojčice u crvenim gumenim čizmicama,
koja hoće njegove…
Koja hoće njegove
nove priče i žvake i čudne životinje u velikim knjigama.

On će je posaditi na široku, kao svet, prozorsku dasku,
gde su crni tumori saksija,
gde se duge šije malahitnih kaktusa provlače kroz kamenčiće,
da vide šta će biti dalje.
A bajka je na njegovom dlanu, kao malena mušica,
čas se umiri, čas opet traži slobodu.
I eto ga – tvoj prekomorski spasitelj, tvoj irisov raj.

Šta je videla tvoja mati, kad je na nju pao blagodatni bol?
Da li je čula zvuke sirotinjskog hora,
kad te je polagala na vlažno žbunje kleke?
Ko te je krstio sa prvim prelomima,
kad su svi anđelčići bili razgrabljeni,
dok si ti dugo gledala u oluju, a zatim
pala u komu?
On te je pokupio. On te je krstio. On ti je obala.

…Prosjaci tako nisko ispuštaju dim,
da oni, hodajući kraj njih, uzevši se za ruke,
gaze po njemu,
krijući u grlu svako svoj novčić.
Hodaju po gradu, u kome nema cirkusa, jer svima je neveselo,
hodaju po školjkama – jer niko u njima ne živi, osim
beskućnog šumora,
idu da oproste grehe napuštenim brodovima…

Sa ukrajinskog preveo Jaroslav Kombilj