MASLAČAK
Leteo je maslačak dugo, gledao bistre reke i visoke planine, sela i gradove, veselu decu u igri, zaljubljene devojke i mladiće.
Pospano jutarnje sunce, bacalo je svoje zrake na prostranu livadu. Pozivalo je pupoljke da se otvore, da išaraju zeleni tepih najlepšim bojama. Jedan po jedan, cvetovi su se otvarali u najlepšim tonovima, a širili su opojne mirise.
Razbudili su se i insekti, pčelice, osice, tromi bumbari, svi namamljeni mirisima i opijeni sokovima livadskog cveća. Na livadi zavlada opšta graja, koju napravi ova mala raja.
Jedino je dremljivi maslačak u hladu starog hrasta mirovao. Čekao je malu vilu. Slušao je priče od starog cveća o divnom devojčurku koja razgovara sa njima, pravi prelepe venčiće i najlepše mirise od cvetnog nektara. Poželeo je da je upozna, a u tom čekanju više nije bio tako mlad i žut, već je sav pobeleo.
Dan je odmicao, a na livadu je stiglo i stado krava. Pastiri su krave doveli na ispašu, zbog sočne trave, ali maslačak se prepao da će i njega krave popasti. A kada mu se jedan rogati vo opasno približio, odnekud se stvorila mala vila. Imala je dugu zlatnu kosicu vezanu u repić i nežnu, belu haljinicu. U rukama je nosila malog šarplaninca. Psić je lajao na kravice i otjerao rogonju od maslačka, a onda se veselo zaigrao sa šarenim leptirovima.
Vila nežno uze u svoje ruke pahuljastog maslačka. Pomilova ga rumenim obrazom, podiže ga visoko i dunu po njemu. Svojim dahom dala mu je snagu da poleti, visoko, visoko.
Leteo je maslačak dugo, gledao bistre reke i visoke planine, sela i gradove, veselu decu u igri, zaljubljene devojke i mladiće. A onda ugleda jednu prelepu livadu, lepu kao što je bila ona sa koje je poleteo. Na njoj beše puno cveća. I maslačak odluči tu da sleti. Zatvori svoje okice i spusti se da se tu ponovo rodi.