NAŠA NATAŠA
Učini mi se da sanjam, da se ovo što vidim ne događa, crvendać poče opet da peva, pas se uznemiri… Mati viknu iz sveg glasa: Nataša!
Bio je lep letnji dan. Opranu posteljinu sam stavljala na konopac. Mati je bila u potkrovlju, deda je pod trešnjom oštrio kosu pod budnim okom našeg crnog mačka Gavrila. Stari pulin ležao u hladu ružinog grmlja, voda iz vodoskoka ga je prskala i to mu nije smetalo. Nebom je mirno prolazio karavan oblaka.
Neki topao vetar je doplovio do nas i želela sam samo da što pre okačim veš i da se povučem u kuću. Ševe su ućutale, iz žitnog polja nije se više čulo njihovo veselo kliktanje. Vrapci su se kupali u fontani. Odjednom slete crvendać na krušku blizu mene i poče da uporno i nekako neobično cvrkuće. Peva pa prestane pa opet iz početka. Učini mi se kao da mi govori: Pogledaj u polje, pogledaj u polje… Mačak skoči na ogradu, pas ustade…
Mahinalno pogledah žitno polje koje se protezalo od ceste ispred naše kuće. Neko je išao poljem ka nama, neka žena u svetlo plavoj haljini, koračala je polako i brala makove po žitu. Pogledah malo bolje, duga plava kosa joj je lepršala na vetru, na glavi je imala belu maramu. Pas lanu, mati sa prozora viknu dedu i pokaza mu rukom ka žitnom polju. Mačak je išao tamo amo po ogradi i maukao. Deda ustade, ostavi kosu. Titrali su na horizontu svetli odsjaji sunca i šumelo je zlatno pšenično polje, a crvendać na trešnji je ućutao.
Devojka je bila još daleko od nas. Deda pogleda mater pa odmahnu glavom. Mene odjednom uhvati neka jeza kao da me neko poli ledenom vodom. Pas stade pred kapiju i pokuša šapom da je otvori, mačak skoči, stade na cestu, okrenu se psu i poče da mijauče. Deda obrisa oči i prekrsti se. Učini mi se da sanjam, da se ovo što vidim ne događa, crvendać poče opet da peva, pas se uznemiri… Mati viknu iz sveg glasa: Nataša!
Njen glas odnese vetar preko polja. Devojka je i dalje brala bulke i već je nosila veliki buket. Tako mnogo, tako strašno je ličila na našu Natašu koje nije bilo, eto, već tri godine… Priđoh ogradi, ded otvori kapiju, pulin, poleti poljem. Žalosna mati opet viknu Natašino ime… Ona je imala takvu plavu haljinu i najradije je nosila belu maramu…
Deda je tiho govorio molitvu Bogorodici. Mačak se vratio na ogradu. Vrapci su odleteli iz fontane. Veselo lajući, stari pulin se bližio devojci, a ona je i dalje polako brala cvetove ne obazirući se na lavež psa kao da ga nije ni čula ni videla. Ovo je naša Nataša – rekao je deda…
Kad je stigao na metar-dva od nje, odjednom nestade i psa i devojke, potraja to nekoliko trenutaka i ugledasmo psa, a iz žita pred njim izlete bela ptica i polete u nebo… On stade i dugo je gledao za njom, a ona nestade u beskrajnom nebeskom plavetnilu…