SEĆANJE
Sve je raslo, cvetalo, bujalo, napredovalo, sledeće godine nikoše suncokreti – ptice ih donele, a pored bunara bela breskva.
Sećam se kad je posađen vinograd na našem imanju pored Zasavice. Te godine se oženio striko.
Otišao je na pijacu u Rumu da prodaje jabuke i kruške jednom i vratio se sa gajbom krupnih bresaka kakvih kod nas nije bilo. Pojeli smo voće, mačak Mutimir je prisvojio gajbicu da se u njoj sunča, a kad je došla subota, stric nabrao korpu punu šljiva i opet se sutradan uputio na pijac.
Ručali smo pod trešnjom kad se on vratio i na čuđenje svih doveo je devojku sa sobom. I to kakvu devojku – lepotica kao Vasilisa iz ruskih bajki. Deda je ćutao, baba se prekrstila, moja braća su se krišom smejala, a strina je šapnula priji Cani kako mora da devojci nešto opasno fali…
Jedini priseban i pristojan je bio naš žuti mačak i prvi je prišao mladencima i počeo da se umiljava. U tom stigoše još jedna kola i na njima otac i brat te cure noseći na poklon dve gajbe istih onih bresaka koje smo pre neki dan pojeli. Šta da kažem? Celo mesto i sva okolna sela su se čudila kako moj striko onako neugledan da nađe i oženi tako lepu i dobru devojku.
Na svadbi se sjatili i zvani i nezvani, mladini došli iz daleka, pet kola devojačke spreme i još toliko rodbine je stiglo, prota vršački ujak mladin glavom i bradom… Po krovima ambara, kuće i štale sjatili se golubovi i gugutke, u krošnjama nikad vrabaca nije bilo više nego tog dana i tog leta…
Iz njenog sela Vatina doneli su i kalemove loze koje smo posadili na mestu starog vinograda, deda je dao stricu komad najbolje zemlje. Okolo smo strina i ja posadili breskve i nisku kadifu, a stric je udario česmu, očistio i ogradio bunar i na mestu stare kolibe sazidao novu, na krov postavio limenog petla.
Sve je raslo, cvetalo, bujalo, napredovalo, sledeće godine nikoše suncokreti – ptice ih donele, a pored bunara bela breskva. Udari grad, obiđe naše imanje, prođe oluja ne omlati voće, krompir posadimo, rod bude golem… Divlje kupine nikoše uz plot, iz podnožja prastare bukve pojavi se mali izvor… Jeleni i srne su dolazili u vinograd, lisice noćivale na tremu kolibe…
Ali sve bude i prođe. Razbole se strina treće jeseni, prođe zima, ona kopni i vene i ode pred Đurđevdan. Nesta svega kad nestade i nje. Vinograd je i dalje rastao, razvijao se, rađao, ptice su se i dalje skupljale i hranili smo ih cele godine, leta su dolazila i prolazila no neki ogroman deo praznine nikad nije nestao.
Sećam se, nekoliko godina posle njene smrti dešavalo se da uveče deda priča ili mati naglas čita, otac i ja pletemo korpe, a mačak odjednom skoči na prozorsku dasku, gleda po dvorištu i tiho mjauče, a vani pun mesec spustio se nisko na trešnju i sija li sija…