BRANILAC VERE HRISTOVE
Sveti Milij otputova u Jerusalim, a odatle k Amonu, učeniku svetog Antonija Velikog, u pustinju Nitrijsku.
Sveti otac naš Milij rodio se u jednome selu Rahizinske oblasti, u Persiji. Pošto bi kršten, on se još u mladim godinama bavljaše izučavanjem Svetoga Pisma.
A kad postade punoletan on namisli da se posveti vojničkom pozivu pri ondašnjem Persijskom caru. Ali on odustade od toga posle jednog strašnog noćnog viđenja, u kome mu bi zaprećeno da stupi u vojsku. Posle toga on, dobivši hrišćansko obrazovanje, življaše u devstvenosti i isposništvu, moleći se neprestano za sebe i za svoj narod. Nakon neko liko godina on ostavi svoj zavičaj i postade monah, i monahovaše u Suzi, u Elamskoj pokrajini. Zatim on bi hirotonisan za episkopa od strane episkopa Genadija, mučenika i ispovednika. Sveti Milij se mnogo truđaše, izobličavajući i rečima i delima tamošnje okorele neznabošce, zbog čega dožive od njih teške uvrede; najzad ga razjarena gomila izbi i polumrtva baci izvan grada. To ga primora, te on napusti Suzi. Odlazeći, svetitelj predskaza skoru propast gradu Suzi.
– I zaista, ne prođe ni tri meseca a predskazanje se ispuni. Na grad Suzi se silno razgnjevi car zbog zavere tamošnjih žitelja, posla vojsku, te grad bi porušen a žitelji pobijeni.
Sveti Milij otputova u Jerusalim, a odatle k Amonu, učeniku svetog Antonija Velikog, u pustinju Nitrijsku. Pošto provede tamo dve godine, on se vrati u Persiju. Putem on svrati kod jednog monaha koji življaše u pećini. Ušavši u pećinu on ugleda ogromnu zmiju i reče: Oružje Gospodnje neka te pogubi, zmijo!
– I satvorivši krsni znak svetitelj dunu na zmiju, i zmija prepuče. Odatle on otputova u svoj grad, i sagradi crkvu, da bi izmolio oproštaj nepokornom narodu i koji je već mnogo pretrpeo.
Nakon mnogo godina on otputova u grad Ktezifon, gde je u to vreme zasedao sabor episkopa protiv jednoga episkopa, kome ime beše Papa. Na tom saboru sveti Milij izobliči ovog episkopa zbog njegovih nepravilnih zahteva. A kad episkop Papa stade ružiti i ponižavati svetog Milija, hvaleći se svojom mudrošću i radom, svetitelj mu predskaza da će ga uskoro orate sud Božji. Tako i bi, jer osuđeni Papa umre iduće godine.
Iz Ktezifona sveti Milij otide u drugi grad. Knez toga grada beše već dve godine strahovito bolestan. Doznavši za svetiteljev dolazak, knez posla k njemu moleći ga da poseti njega, teškog bolesnika, i da se pomoli Bogu za njega. Kada izaslanik isporuči tu molbu svetom episkopu, ovaj mu reče: Idi i reci bolesniku koji te je poslao: Ovako naređuje episkop: u ime Isusa Hrista, koga ja nedostojni i ubogi propovedam, odbaci od sebe svaku bolest, pa opaši bedra svoja i pešice dođi do mene da te vidim. – Izaslanik se vrati, i čim saopšti knezu svetiteljevo naređenje, bolest ga odmah prođe, i on ozdravi kao da nikad bolovao nije. I pešice ode k svetitelju, i pripavši k česnim nogama njegovim, grljaše ih i celivaše, blagodareći Boga koji tako proslavi Sebe preko svetog episkopa.
Ovo preslavno čudo privuče mnoge Hristovoj veri. Sveti Milij tamo izgonjaše iz ljudi đavole mnoge; ženu uzetu, koja deset godina ne silažaše sa odra, isceli uzevši je za ruku; jednoga čoveka, koji se nepravedno sudio pa čak i lažno zakleo i reči svetog episkopa ni u šta nije smatrao, svetitelj ga, za primer mnogima, kazni gubom, kao sveti prorok Jelisej Gijezija. I mnoga druga čudesa činjaše sveti Milij. I mnogi zbog toga primahu veru Hristovu. A i po drugim mestima sveti ugodnik Božji tvoraše čudesa.
Naposletku se sveti Milij vrati u svoj zavičaj, i tamo mnoge obrati k Hristu. Čuvši za to, oblasni upravitelj Gormizda Gufriz naredi da episkopa Milija i njegova dva učenika bace u tamnicu. Zatim ih on izvede preda se na sud, i raspitujući ih za njihovu veru on im prećaše smrću ako ne dokažu istinitost svoje vere. No na to mu sveti Milij neustrašivo odgovori: Vera moja je istinita, i ja je neću zbog lažljivih reči tvojih braniti. Moje učenje je čisto, i ja ga tvome nečistom sluhu izlagati neću, ali ću ti istinu reći. Teško tebi, bezbožni zlotvore, i svima koji kao ti vređaju Boga! Po pravdi Svojoj On će vas u budućem veku osuditi na pakao i njegov strašni mrak, i vi ćete se večno mučiti plačem i škrgutom zuba, jer nećete da poznate Darodavca, čija blaga koristite i uživate.
Videći nepokolebljivu veru ispovednika Hristovih i razjaren izobličavanjem svetoga Milija, Gormizda u gnjevu skoči i mačem probode grudi svetitelju. Tako i brat Gormizdov Nerses, besan od jarosti, udari svetitelja nožem u srce. A stradalac Hristov, izdišući reče upravitelju i njegovom bratu: Pošto se dogovoriste da mene nevinog ubijete, to ćete sutra, u ovaj isti čas u koji mene ubiste, proliti krv jedan drugoga, i vaša će majka ostati bez dece.
Rekavši to, sveti Milij predade duh svoj. Dva pak učenika svetiteljeva neznabožni vlastodršci narediše da kamenjem pobiju. Tela svetih mučenika hrišćani česno pogreboše uz pojanje crkvenih pesama.
Sutradan neznabožni vlastodržac krenu sa svojim bratom u lov, ne obrativši nikakvu pažnju na svetiteljeve reči. Ugledavši jelena oni oba pojuriše za njim goneći ga. A kada, zamorivši jelena, oni stadoše strelama gađati njega, oni greškom ustreliše jedan drugoga, i tako skončaše.