OČIŠĆUJUĆA VASPITNA SILA
Stradanju je data velika očišćujuća i vaspitna sila, jer stradanje budi duh čoveka.
Arhimandrit Jovan Krestjankin govorio je kako je stradanje neizostavno na putu spoznanja istinske ljubavi i izvorne sreće.
Čim osetiš kako stradaš telesno i duševno, seti se da nisi jedini koji strada. Svako stradanje ima neki viši smisao. Ne stradaš jedino ti, oko tebe strada sav svet. Sve strada i muči se – čas u bezglasnoj tišini, skrivajući svoju bol, prećutkujući svoju nevolju, čas u otvorenim mukama.
Stradanja su neizbežna. Prirodno je želeti da ne budu suviše velika, ali se moramo učiti da stradamo dostojno i produhovljeno. U ovome je velika tajna života. U ovome je umeće zemaljskog bivstvovanja. Što je prefinjeniji čovek, što je osetljivije njegovo srce, što je saosećajnija njegova savest, što je snažnija njegova stvaralačka uobrazilja, što je upečatljivija njegova sposobnost opažanja, što je dublji njegov duh – to više strada, češće ga u životu posećuju bol, žalost i tuga.
Ali mi često ne mislimo o tome, ne shvatamo da najbolji ljudi stradaju više. I kada se na nas izliva bujica muka, žalosti, uninija, mi se plašimo smatrajući to „neočekivanim”, „nezasluženim”, „besmislenim”. Ali stradanju je data velika očišćujuća i vaspitna sila, jer stradanje budi duh čoveka. U njemu se prekaljuje izdržljivost čoveka, njegova hrabrost, samosavlađivanje i sila karaktera.
Bez stradanja nema ni istinske ljubavi, ni izvorne sreće. Prost narod zna ovu istinu i izražava je rečima „poseta Božija”. Čovek kojem je poslato stradanje treba da se oseti ne „predodređenim”, nego „udostojenim” i „prizvanim”. Njemu je dozvoljeno da strada kako bi se očistio. Zato ne treba da se sklanjamo od svoga stradanja, spasavajući se od njega bekstvom ili obmanjujući sebe. Ne treba se ni bojati stradanja, jer se breme stradanja sastoji jednom trećinom, ponekad i polovinom od straha pred stradanjem.
Čovek treba da svoja stradanja nosi spokojno, gledajući na njih kao na lestvicu duhovnog očišćenja. Ako je čoveku data telesna bolest, onda je dužan da učini sve kako bi ispravio greške i kako bi odstranio ili olakšao bol koliko je moguće.
U isto vreme treba produbiti svoj duhovni život kako bi njegovo ushićenje odvlačilo životnu energiju od telesne boli. Moramo naučiti da ne osluškujemo svoju bol, da ne mislimo sve vreme o njoj, već da joj suprotstavljamo duhovnu usredsređenost. Ako neko kaže da to ne ume, onda neka se moli da Gospod za to da snage.
Molitvom se leče i teža i mučnija duševna stradanja. Molitva – to je poziv u pomoć Onome ko nas zove ka Sebi kroz stradanje. Ovo niko ne može izvršiti „za mene”, „umesto mene”. Drugi čovek može pomoći savetom.
Pomaže Gospod Svojom silom. Ali izvršiti svoje očišćenje, koristeći se svim datim, jedino može sam čovek. Stradanje je i poslato da mu u ovome pomogne. „Zlostrada li ko od vas – neka se moli” (Jk. 5, 13).