SPOJ SA SOPSTVENIM ZDRAVLJEM
Paradoksalno, dok znanje o terapijskim benefitima prirode raste, kontakt sa prirodom postaje privilegija.
U doba kada više ljudi poznaje izgled enterijera tržnih centara nego miris vlažne zemlje posle kiše, pitanje koliko nas je priroda zaboravila – ili koliko smo mi zaboravili nju – postaje ne samo filozofsko, već i medicinsko.
Ispod površine svakodnevice, gde nam svet dolazi kroz ekrane, tiho se odvija fiziološki razdor između tela koje je evoluiralo u prirodi i okruženja koje smo sami sebi izgradili.
Na prvi pogled, čin boravka u prirodi deluje kao luksuz, ili još češće – kao nostalgičan kapric. Ali ako zagrebemo dublje, otkrićemo da kontakt sa prirodom nije estetska preferencija, već biološka potreba. I upravo tu dolazimo do pitanja: može li otuđenje od prirode igrati ulogu u porastu autoimunih bolesti?
Higijenska hipoteza i mikrobiomski jaz
U poslednjih nekoliko decenija, naučnici beleže nagli porast bolesti kao što su reumatoidni artritis, lupus, Hashimoto tiroiditis i dijabetes tip 1. Jedan od potencijalnih uzroka koji se često navodi jeste tzv. higijenska hipoteza – ideja da preterana čistoća i sterilni uslovi života smanjuju naš kontakt sa mikroorganizmima koji bi mogli „trenirati” naš imuni sistem da razlikuje prijatelja od neprijatelja.
U ruralnim sredinama i zajednicama koje žive bliže prirodi, učestalost autoimunih bolesti je značajno niža. Razlog može ležati upravo u bogatijem mikrobiomu – raznolikoj zajednici mikroorganizama sa kojom ulazimo u kontakt kroz zemlju, biljke, životinje i prirodni vazduh. Bez tih mikrobioloških susreta, naš imuni sistem može postati „nesiguran” – previše reaktivan, zbunjen i sklon da napadne sopstvene ćelije.
Stres i priroda kao regulator
Još jedan element ove slagalice je stres. Gradovi su dizajnirani za funkciju, ali ne i za emocionalnu regeneraciju. Brojne studije pokazuju da čak i kratak boravak u prirodnom okruženju može značajno sniziti nivo kortizola, hormona stresa, koji je poznat modulator upalnih procesa u telu. Hronični stres doprinosi disregulaciji imunološkog odgovora – što je jedan od temelja autoimunih stanja.
Ako priroda deluje kao fiziološki „reset”, nedostatak kontakta s njom znači ostajanje u konstantno povišenom stanju pripravnosti – i za telo i za um.
Pitanje pristupa i budućnosti
Paradoksalno, dok znanje o terapijskim benefitima prirode raste, kontakt sa prirodom postaje privilegija. Deca odrastaju bez dodira sa drvećem, ljudi sve češće trče na trakama, a „šuma” se sve više doživljava kao destinacija, a ne kao potreba. Možda će u budućnosti lekari prepisivati šumske šetnje isto kao antibiotike, ali pitanje je koliko će nas tada već imati trajna oštećenja koje nijedna terapija ne može popraviti.
Završna misao
Odvajanje čoveka od prirode ne dešava se samo prostorno – ono se događa imunološki, neurološki i mikrobiološki. Ako smo deo prirode, tada je udaljavanje od nje zapravo udaljavanje od sopstvenog zdravlja.
Možda nije pitanje da li nedostajući kontakt sa prirodom povećava rizik od autoimunih bolesti, već koliko dugo još možemo ostati zdravi bez nje?
Leave A Comment