A TAMAN SU SE OPUSTILI
Uživali su i radovali se svakom novom danu. No kako to obično biva nevolja je došla nepozvana i ničim izazvana…
U istoj ulici su se rodili. Išli su u istu osnovnu školu. Sedeli su u istoj klupi. Zajedno su se momčili. Postali su venčani kumovi. Jedan drugom su i decu krstili. Izgradili su međusobno sve moguće mostove. Imali su manje više iste snove. Verovali su da je život bez snova kao život bez slobode. Kroz život su išli uvek u istom smeru. Imali su svoje tajne koje nikad, al’ baš nikad, ni pijani ne bi nikom ispričali. Znali su i ćutke da se ispričaju.
Jedan od njih je još od detinjstva bio dijabetičar. Ceo život se hrabro nosio sa svojom bolešću. Malo ko je i znao da je bolestan. Bolest je zahvaljujući brizi roditelja, kasnije žene, pa sina lekara, a najduže zahvaljujući drugu držao pod kontrolom. Drugi je praktično ceo život bio zdrav. Oduvek je svog druga kontrolisao da ne jede slatko, da ne popije koju više, opominjao ga da redovno uzima lekove i terao da se na vreme vrati kući da ne zakasni, da sebi da insulin.
Stigoše zajedno i u zasluženu penziju. Radovali su se penziji kao deca letnjem raspustu. Ostvarili su se na mnogim poljima. Stekli su porodice, krov nad glavom, izrodili dobru decu , dobili unučiće, održali solidno zdravlje, puno iskrenih prijatelja i ono što je u starosti najvažnije, stekli su poštovanje njima bitnih ljudi.
Svesni su bili da im je završavanjem radnog staža prošao i poslednji voz, pa su odlučili da će sad peške bez žurbe koračati kroz život. Od sada će uživati isključivo u sitnicama. Zadali su sebi zadatak da u svakom narednom danu pronađu ponešto lepo za sebe i da uživaju koliko god mogu. Imali su sve preduslove za to, ono što je bilo najvažnije, obe porodice su još uvek spram godina bile zdrave.
Odjednom su od svake nedelje dobili na poklon pet slobodnih dana. Odlučili su da naprave precizan raspored za svaki “radni dan”. Subota i nedelja je bila kao i do tada rezervisana samo za porodicu. Raspored je obuhvatao tačno vreme i mesto sastanka, obilazak bar dve kafane, vreme boravka u istim, broj špricera i obaveznu šetnju do kuće. Nakon sumiranja utisaka čekao bi ih ručak i obavezna dremka.
Uživali su i radovali se svakom novom danu. No kako to obično biva nevolja je došla nepozvana i ničim izazvana. Drug koji je ceo život bio zdrav i brinuo o onom drugom, razboleo se od opake bolesti i spasa mu nije bilo. Angažovala su se i deca i poznanici i prijatelji da pronađu sve moguće lekare, nabavljali lekove iz inostranstva, ali spasa nije bilo. Sad je onaj drugi sedeo svaki dan kod kreveta onog drugog bolesnijeg. Bezuspešno je pokušavao da mu usadi nadu i volju za život. Pojio ga i hranio zajedno sa porodicom sve dok onaj drugi nije odlučio da i sebi i svima koji su ga voleli skrati muke. Odbijao je i da pije, i da jede i da uzima lekove.
Nakon rastanka od druga onaj drugi je počeo da umire polako ali sigurno. Iz kuće je izlazio samo kad je išao u nabavku. Prestao je da se druži, da ide na utakmice i u kafane. I dalje bi se samo radovao unucima kad bi došli da ih obiđu, ali naravno ne dovoljno često da mu popune prazninu i vreme. Sitnice koje život znače su se poput klikera prosule i izgubile.
Sa olakšanjem je dočekao koronu. Znao je da je dovoljno bolestan i da je preživeti neće. Mogao je bez griže savesti da umre, a da mu porodica ništa ne zameri. Bila je to viša sila! Radovao se ponovnom susretu sa drugom.
Porodice su uspele da ih sahrane da budu blizu jedan drugom.