IZRAZ ISTINSKE VERE

Vernik nije samo dužan da čini dobra dela – on postaje pravi hrišćanin tek kada (socijalno) služenje drugima postane sastavni deo njegovog bića.

Da bi se u pravoslavnoj sredini razvilo socijalno služenje, neophodno je da svaki vernik dela milosrđa vidi kao svoju obavezu.

socijalno služenje

Nijedan hrišćanin ne može biti istinski član tela Hristovog niti se spasti ukoliko ne učestvuje u životu bližnjega.

U Svetom pismu Starog i Novog zaveta postoji mnoštvo pouka o neophodnosti učešća u životu i nevolji drugih ljudi. Na osnovu njih mogu se izdvojiti osnovni principi milosrđa:

1. Milostinja treba da bude tajna, a ne radi ljudske slave

„Pazite da milostinju svoju ne činite pred ljudima da vas oni vide, inače plate nemate od Oca svojega koji je na nebesima“
(Mt 6, 1–4)

Važno je ne činiti dobro radi hvale, već od čistog srca, dobrovoljno, bez koristoljublja:

„Svaki kako odluči u srcu, ne sa žalošću ili prinudno; jer Bog ljubi onoga koji dragovoljno daje“
(2Kor 9, 7–15)

2. Veličina milosrđa ne zavisi od količine, već od srca

U priči o udovičine dve lepte (Mk 12, 41–44), Isus naglašava da najmanji prilog može biti najvredniji, ako dolazi iz ljubavi. U priči o Strašnom sudu (Mt 25, 31–46), vrednuje se pomoć u pravom trenutku – žednom voda, gladnom hrana.

Svaki čovek ima nešto što može da podeli: ljubav i sposobnost da voli, što je ujedno i glavna Hristova zapovest.

3. Pomoć treba ukazivati svima – bez diskriminacije

„Ne okreći lica svoga ni od koga, da se od tebe ne bi okrenulo lice Božije“
(Tov 4, 7)

Priča o dobrom Samarićaninu (Lk 10, 25–37) uči nas da pomažemo i neprijateljima, ako su u nevolji:

„Ako je gladan neprijatelj tvoj, nahrani ga hlebom; ako je žedan, napoj ga vodom“ (Izr 25, 21–22)

4. Milosrđe je uslov spasenja

U priči o Strašnom sudu, ljudi se dele po tome da li su činili dobro potrebnima.

„Ne odreći dobra onima kojima treba, kad možeš učiniti“ (Izr 3, 27–28)

„Ko prezire bližnjeg svog – taj greši, a ko je milostiv ubogima – blago njemu“ (Izr 14, 21)

5. Ignorisanje potrebnih vodi kazni

„Ko zatisne uho svoje od vapaja ubogog – vapiće i sam, ali neće biti uslišen“ (Izr 21, 13)

6. Milosrđe priziva Božiji blagoslov

„Blaženije je davati nego primati“ (Dap 20, 35)

„Dobročinstvo i zajedništvo ne zaboravljajte, jer se takvim žrtvama ugađa Bogu“ (Jevr 13, 16)

„Gospodu pozajmljuje ko poklanja siromahu, i on će mu platiti za dobro delo njegovo“ (Izr 19, 17)

„Milostinja čisti od greha“ (Sir 3, 30)

7. Primaoci milostinje ne treba da je zloupotrebljavaju

„Ne da drugima bude olakšanje, a vama nevolja, nego podjednako“ (2Kor 8, 13–15)

Molitva i dobročinstvo idu zajedno

Mitropolit Antonije Suroški upozorava da molitva bez dela može zvučati kao prekor Bogu:

„Gospode, vidim mnogo toga lošeg u svetu koji si ti stvorio… a šta ti činiš?“
(Mitropolit Antonij Suroški, Može li verovati i moliti se savremeni čovek?, 2012)

Hrišćanin ne sme da zanemari molitvu, ali ni da se ograniči samo na molitvu, a zanemari praktičnu ljubav prema bližnjem.

Ljubav – temelj hrišćanskog služenja

„Radujte se s radosnima i plačite s onima koji plaču“ (Rim 12, 15)

Ljubav je prvo i najvažnije što čovek može da pruži. Ako ne činimo dobro, ako ne vidimo tuđu muku i ne trudimo se da pomognemo – možda i nismo istinski hrišćani.

Socijalno služenje kao izraz vere

Vernik nije samo dužan da čini dobra dela – on postaje pravi hrišćanin tek kada služenje drugima postane sastavni deo njegovog bića. Kada u tome pronalazi radost i kada sreća drugog čoveka postane i njegova sreća.

Pomoć bližnjem nije samo hrišćanska dužnost. Ona je – ogledalo našeg hrišćanskog identiteta.