Не сметаш ти мени комшија

Не сметаш ти мeни, нови комшија.
Не сметаш ти мeни, разуми
И ја бих волео да имам
с ким попричати, с ким поделити
добро и зло.
Празно је село.
Зар не видиш?
Не сметаш ти мени!
Радије бих да су ливаде покошене,
воћњаци уређени.
Да имам где купити хлеб и остало.
Радије бих да на путу срећем човека
него звер довека.
Од комшија што одоше
нико се неће вратити
Сви би да дедовину продају.
Не сметаш ти мени
али улази на врата
Веселинова,
чије си имање купио.
Очисти са њих коров.
Замени их, стави нова.
Ту где је стара кућа њихова
направи нову.
Ону из твојих снова.
Уреди двориште
и кроз дугачку њиву
од 13 ари што је хранила
Веселинову нејач,
излази на мала вратанца.
Ко и они некад.
Излази у природу, рече,
купио си јер си човек природе.
Љубитељ Шаре,
Призрен ти је постао тесан и бучан.
Ал немој ми претити
да ћеш багером
направити путеве нове,
изградити кућу насред њиве,
изнад цркве Кабашове
Ђорђа Победоносца,
коју обнових, улепшах,
утврдих да траје
и сећа на неке давне дане.
И не дирај ми ране.
Немој је звати „турбетом“
Турбе је за тебе гробница
а моја је црквица мени све.
Мала је
ал мени је велика ко васиона.
Вековна је, породична.
Око ње су ко тарабе
нанизани дани
свих предака мојих.
Од оних,
што је под наредбом паше
саградише, у земљу укопаше
за ноћ.
из Светих Архангела,
Цара Душана
оскрнављене фреске
на блатном малтеру сачуваше.
И свећњак на којем
свеће светле ка небу
Ђорђу Победоносцу
Заштитнику нашем.
Она је за мене живот.
Васкрсење.
Не сметаш ти мени нови комшија.
Не бојим се ја тебе.
Лако ћемо ти и ја
Али не знам како ћеш са
Ђорђем Победоносцем.
То само Бог зна.