PUT GREŠNIKA KA GOSPODU
Svedočanstvo jeromonaha Sinezija je priča o preobražaju, o duhovnom buđenju koje se dešava u najdubljoj patnji.
Ovako ide ta ispovest:
„Pre nekoliko godina bio sam parohijski sveštenik crkve Svetog Vasilija (Pirej). Jednog dana sam pozvan u bolnicu da ispovedim 42-godišnjeg čoveka po imenu Ksenofont. Kada sam stigao, saznao sam da su mu dani odbrojani. Rak je metastazirao u njegov mozak. Krevet pored njegovog u sobi je bio prazan, pa smo bili sami sa njim.“
Evo šta mi je rekao o svom putu ka veri, iako je ranije bio „okoreli ateista“:
„Stigao sam na ovo odeljenje sa dva kreveta pre oko 35 dana. Pored mene je ležao pacijent od oko osamdeset godina. I on je bolovao od raka, raka kostiju, ali uprkos nepodnošljivim bolovima, stalno je ponavljao: „Slava Bogu!“ Slava Bogu za sve!” Takođe je proiznosio molitve, čiji sam tekst čuo prvi put u životu, jer sam bio ateista koji nikada nije prešao prag crkve. Ove molitve su ublažile njegovu patnju, zaspao je na par sati, a zatim se probudio u neizlečivim bolovima i ponovo počeo: „Gospode, hvala ti! Slava Imenu Tvome! Slava Bogu! Slava Bogu za sve!” Jaukao sam od bola, a moj komšija je hvalio Boga. Ja sam hulio Hrista i Bogorodicu, a on ih je proslavljao.
To me je izluđivalo! Ne samo zato što me je bolelo, već i zbog njegovog beskrajnog slavoslovlja. Takođe se pričešćivao svaki dan, a meni je ceo ovaj prizor jednostavno bio mučan.
„Molim te, ućuti! Ćuti i prestani da govoriš: „Slava Bogu za sve.“ Zar ne vidiš da nas ovaj Bog, koga toliko voliš, nemilosrdno muči?! Kakav je ovo uopšte Bog? Nema Boga, to je očigledno!
A moj komšija u bolničkom krevetu mi je smireno odgovorio: „On postoji, prijatelju moj, i On je Otac koji voli najviše, jer me kroz ovu bolest čisti od mnoštva mojih grehova. Ako bi radio neki posao, a tvoja odeća i telo bili prljavi i smrdljivi, zar ti ne bi bila potrebna tvrda četka da se očistiš? Na isti način, Bog koristi ovu bolest kao dragoceni melem za moju dušu da je pripremi za Carstvo Nebesko.“
Njegovi odgovori su me još više nervirali, i nastavio sam da hulim na Boga i demone. Sve moje reakcije su bile izuzetno negativne, i stalno sam vikao: „Nema Boga! Nema Carstva! Ne verujem ni u šta!“
Dobro se sećam njegovih poslednjih reči: „Čekaj i videćeš svojim očima kako će se duša hrišćanina koji veruje odvojiti od njegovog tela. Ja sam grešnik, ali Njegova milost će me spasiti. Samo čekaj i videćeš i poverovaćeš.“
I taj dan je došao. Medicinske sestre su htele da ga zaštite pregradom jer je to bilo pravilo, ali sam protestovao i rekao:
„Ne, nemojte to da radite. Želim da gledam kako ovaj starac umire.“
Posmatrao sam ga kako nastavlja da slavi Boga. Ponavljao je: „Raduj se, nevesto nenevesna“; „Moje telo je slabo zbog mojih mnogih grehova…“, „ Dostojno je…“, itd., stalno se krsteći.
Onda je podigao ruke i rekao: „Zdravo, anđele moj! Hvala ti što si me sreo da uzmeš moju dušu. Hvala ti! Hvala ti!“
Ponovo je podigao ruke, prekrstio se, prekrstio ruke na grudima i upokojio se.
Odjednom je soba bila obasjana takvom svetlošću kao da ju je obasjalo deset sunaca. Širio se božanstven miris, toliko jak da se širio i van granica našeg odeljenja.
Oni ljudi koji nisu spavali izašli su u hodnik da vide izvor tako divnog mirisa.
Tako, oče, ja, okoreli ateista i bogohulnik, poverovao sam u Gospoda i pozvao vas na ispovest.“
Ksenofont je bio čvrst i odlučan kada se nemilosrdno obračunao sa svojim „starim ja“, i Gospodnja milost prema njemu bila je velika, zaista velika! Primio je sveto pričešće nekoliko puta i napustio ovaj svet sa osećajem dubokog pokajanja i slavljenja Gospoda na usnama.
protoprezviter Stefanos Anagnostopulos (Grčka)