ČISTA POSLA

Čudna je ta pripadnost mestu i ljude deli kao da su kamenje pa po veličini ili boji baca svakog na određenu gomilu.

Na ulazu u selo bio je mali most preko korita reke koje je davno presušila. Baš na tom mestu postavljena je tabla sa imenom mesta. Suštinski, baš taj most odvajao ga je od susednog sela.

čista posla

Kako u selu nije bilo nekih naročitih spomenika niti obeležja, meštani su se često baš kod ove table dogovarali da se sretnu ili bi rekli „video sam ovog kod mosta“ ili, „bio sam kod mosta kad je kiša počela“.

Most je za selo bio više od objekta, kao kakav sunčani sat ili repetitor. Kada bi se ko iz sela ženio, pitali su odakle je mlada – levo ili desno od mosta. Najsrećniji bi bili kad je baš sa mosta, tačnije iz sela. Čudna je ta pripadnost mestu i ljude deli kao da su kamenje pa po veličini ili boji baca svakog na određenu gomilu.

Tako je vreme prolazilo i kod mosta i levo ili desno od njega i suštinski se ništa nije posebno dešavalo, ljudi su se rađali sa obe strane kao i umirali. Neki su govorili da kad putuju uvek prođu pored mosta kako bi im on ostao u sećanju kao poslednje što su videli kao svoje na tom putu. Stariji su govorili kako je pre tuda proticala modra reka i kako su se kupali leti u njoj još dok svaka kuća u selu nije imala kupatilo niti sprovedenu vodu. Pominjali su kako je presušila od kad se lepa Janja udavila u njoj zbog zabranjene ljubavi i kako su tad vinogradi podbacili i da se vinova loza samo sasušila bez i jednog zrna. Mladi su smatrali da su to samo legende i inspiracija ostarelih seljaka i njihove dokolice. Skoro da se više niko nije mogao setiti žubora reke a njeno korito bilo je puno suvog i prašnjavog kamenja koje je strpljivo čekalo kad će ga opet zapljusnuti hladna i bistra reka.

Moj deda Milija je oca naterao da ga odnese do mosta kad je osetio da mu se približava kraj. Te ga je otac uprtio u naručje kao dete i spustio na most uz ogradu i kaže da je ujutru deda umro, ali i da je kamenje bilo mokro. Baba opet kaže da je to od suza jer se dedi nije umiralo.

Znaš li da bi čovek poludeo, dete moje, da ne može da zaplače i da sebi oduška. Ovakve priče su isto kao suze, pročišćuju i dušu i telo, a opet niko ne sme da kaže da nisu istinite jer nisu tu čista posla.